Bojan Bilbija
Dočekao je i Zagreb vojnu paradu. Na predlog šefice hrvatske države Kolinde Grabar Kitarović, vojska će najpre 4. avgusta marširati centrom prestonice, a sledećeg dana će se svečana povorka preseliti u Knin, gde će proslaviti 20 godina operacije „Oluja”, ili kako to zvanično nazivaju – Dan pobede i domovinske zahvalnosti. Za stotine hiljada građana srpske nacionalnosti koji Hrvatsku smatraju svojom domovinom to će biti dan velikog poraza. I teško da će iko od njih biti zahvalan što im dosipaju so na ranu u ime nacionalističke predizborne kalkulacije.
Nešto istočnije, u Srebrenici, sa velikim zamahom obeležavaju 20 godina od drugog traumatičnog događaja. Iako su u ovom slučaju žrtve Bošnjaci, osećaj nelagode ponovo se stvara u Beogradu. Predsednik Nikolić je već najavio da njega 10. jula neće biti u Potočarima jer bosanski kolega Bakir Izetbegović nije pristao da njih dvojica zajedno obiđu i srpska i muslimanska stratišta.
Nisu pomogla mnogobrojna izvinjenja svih prethodnih godina. Tadić je u Vukovar doplovio Dunavom u brodu „Golubica”, a zatim na Ovčari kao da je klečao na kukuruzu, iako je u ovom zločinu stradalo bar desetak puta manje ljudi nego u „Oluji”. Uzajamnog izvinjenja ipak nije bilo.
Prethodno je Boris bio na komemoraciji 10 i 15 godina od masakra u Srebrenici i spuštene glave odslušao sve prekore bošnjačkih majki. Pre pet godina srpski parlament je usvojio i Deklaraciju o Srebrenici, kojom se ovaj zločin osuđuje i upućuje se izvinjenje što nije učinjeno sve da se on spreči.
Ove dve mučne godišnjice stradanja, zbog kojih se Beograd posipa pepelom i čemerom, dok Zagreb i Sarajevo ubiru političke ili istorijske poene, skreću pažnju sa činjenice da niko od krupnih glavešina operacije „Oluja” nije osuđen. Dve hiljade ljudi pobijeno je, izgleda, spontano – bez zločinačkog plana i udruživanja. Sa druge strane, u Hagu sedi kompletan državni i vojni vrh Republike Srpske, braneći se od optužnice za genocid.
Potiskuje se u drugi plan dasu za manje od dve godine, od maja 1992. do januara 1994, u široj okolini Srebrenice opljačkana i spaljena 192 srpska sela i da je tom prilikom ubijeno 1.300 njihovih žitelja. Ni za to nije odgovarao nijedan vojni ili politički lider iz Sarajeva, a nije bilo ni simboličnog izvinjenja.
Sve ovo nas čini tužnim, stvara osećaj manipulacije žrtvama i ljudskim patnjama. Koliko god da su veliki srpski zločini, prećutkuju se, pa čak i slave, oni koji su nad Srbima počinjeni. I sve se to još zavija u evropsko ruho, da osećaj gorčine bude veći. Umesto da dođe do istinskog pomirenja, da svi odgovorni, na svim stranama, ostatak života provedu iza rešetaka i da se tako uputi najjača poruka budućim generacijama – proslave tuđih pobeda i pomeni tuđim žrtvama ostaju samo provera dubine srpskog poraza.
Povezani tekstovi
