Политика, 22.03.2022, Саво Штрбац: Ко је убио малу Мартину

Пратећи процесуирања ратних злочина пред хрватским правосудним органима, пажњу ми је привукло саопштење објављено 1. марта о.г. на званичним интернетским страницама Жупанијског државног тужилаштва у Осијеку о одбацивању кривичне пријаве против седам особа због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва почињеног 1992. године у Боровом Селу, када су две особе смртно страдале, а једна задобила тешке телесне повреде.

Необичност овог саопштења је колико у чињеници да се не спомињу ни имена, ни иницијали, ни године рођења осумњичених и ошећених, што је уобичајено, толико и у садржају и тону „неупућеним појединцима који последњих дана својим неоснованим изјавама нетачно информишу јавност презентујући наводно незаконито поступање државног тужилаштва, али и једностраност која њима одговара за постизање њихових циљева и интереса“, што није уобичајено.

И само спомињање Борова Села (у њему је 2. маја 1991. дошло до хрватско-српског сукоба са обостраним жртвама, што је био и увод у крвави распад СФРЈ) као места злочина било ми је довољно изазовно да потражим ’неупућене појединце‘ уверен да ћу преко њих доћи и до идентитета оштећених и осумњичених.

И заиста на интернету брзо пронађох више текстова и видео-снимака из разних медија који говоре о злочину у Борову Селу  који се реферишу на поменуто саопштење осјечког тужилаштва. Наиме, саборски заступник из проусташке странке Хрватски суверенисти, Жељко Сачић (пензионисани хрватски полицијски генерал који је широј јавности познат по фалсификовању извештаја у којем је убиство недужних стараца у Груборима из времена постолује приказао као обрачун хрватских оружаних снага са ’четничким одметницима‘) у саборском говору одржаном 11. фебруара о.г. коментарисао је одлуку осјечког тужилаштва о одбацивању кривичне пријаве против починиоца ратног злочина над четверогодишњом девојчицом Мартином Штефанчић, коју су у Борову Селу у пролеће 1992, по подносиоцима пријаве, убили припадници паравојних српских јединица, заједно с њеном баком, док су јој стрица тешко ранили, поручивши „срамите се сви који сте суделовали у томе и наградили убице да живе некажњени“.

Дакле, жртве су Хрвати а починиоци би требало да буду Срби, на шта упућује и неспорна чињеница да је Борово Село у време инкриминисаног догађаја било под контролом Срба и ЈНА.

Пошто о овом злочину нисам скоро ништа знао, ’чачкајући‘ по интернету  пронашао сам изјаву преживелог учесника овог заиста гнусног (не)дела, Жељка Штефанчића, из које дознајем: да је породица Штефанчић у Борову Селу живела дуги низ година; да је и након очеве смрти, који је  преминуо у јесен 1990, наставио живети у породичној кући са мајком Бернадицом и браћом Славком и Зденком и Зденковом ћерком Мартином старом 4 године; да су му браћа активно  суделовала у рату у Вуковару, да је Славко успео  из ’окупиранога‘ Вуковара изаћи у пробоју, а Зденко да је заробљен и одведен у заробљеништво у Србију, док су он и мајка му и синовица остали у њиховој кући, јер од надлежних српских власти нису могли добити пропусницу за излазак из села.

Наиласком на име Зденка Штефанчића сетио сам се да сам се са тим именом већ више пута сусретао. Поново сам отворио ’досије Вуковар‘ у којем се налазе и пресуде војних судова из времена СФРЈ и СРЈ у којима су описани злочини над вуковарским Србима од стране хрватских ’зенга‘, којима се судило у Београду након што су се 18. новембра 1991. предали припадницима ЈНА и одведени у заробљеништво у Србију.

Првостепеном пресудом Војног суда у Београду број К–108/92. од 14. јула 1992, потврђеном пресудом Врховног војног суда број К-260/92 од 24. новембра 1992, правоснажно су осуђени на смртну казну: Мирко Филковић звани Кинез, Зденко Штефанчић звани Плави 5, Мира Дунатов и Дамир Сарађен, сви припадници ’зенги‘ из вуковарских приградских насеља Борово Насеље и Борово Село, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. Осуђени су зато што су по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали најмање 20 цивила српске националности. Зденко Штефанчић је осуђен што је заједно са својом саборкињом Миром Дунатов и другим саборцима у времену од 5. до 18. новембра 1991, из склоништа и зграда у Борову Насељу и Борову, извео, мучио а потом и стрељао: Милорада Зорића, Милана Везмара, Уроша Недучића, Константина Лукића, Јову Маркова, Љубомира Болића и Бошка Грбића, сви цивили српске националност. Ликвидације су обављане управо на Штефанчићеву иницијативу који је све жртве и “овјеравао”. Изузетак је направио код Бошка Болића дозволивши новинарки хрватске телевизије, Вишњи Каменски, да га ’овери‘  из његовог пиштоља. У самоптуживању и ’цинкарењу“ својих сабораца управо је предњачио Зденко Штефанчић.

У ’Панићевој размени заробљеника‘ 14. августа 1992. у Неметину размењени су и сви заробљени припадници ’зенги‘, па и они који су били осуђени на смрт, међу којима се нашао и Зденко Штефанчић. Иако је договор био да Хрватска на основу списа војних судова, који су им предани заједно са њиховим заробљеницима, настави поступке пред својим судовима, хрватска страна га никад није испунила.

У време док се судило Зденку Штефанчићу у Београду, у његовој родној кући у Борову Селу убијени су му кћерка и мајка. По казивању његовог брата Жељка 20/21. марта 1992. године, око три сата у ноћи, дошавши преко врта иза куће, у њихову кућу упале су четири наоружане особе те по њима пуцали из ватреног оружја, при чему бака и унука задобијају смртоносне повреде док је Жељко, иако тешко рањен, преживио. Један комшија Србин га је одвезао у вуковарску болницу, где су му саниране повреде, након чега је уз помоћ ’добрих људи‘ преко Београда и Мађарске 19. августа 1992. стигао у Загреб, где и дознаје да му је и брат Зденко пре 5 дана размењен и да је чуо за убиство мајке и кћерке. Из медијских наступа осуђеног убице Зденка дознајем да живи на другом крају Хрватске и да већ 10 година није посетио кћеркин и мајчин гроб.

Зашто су убијене девојчица Мартина и њена бака и ко су људи који су их убили и зашто нису убили и Жељка, питања су на која ових дана, када је започео још један рат, у којем поново страдају деца и жене, тражим неки рационалан одговор.

Пошто је суђење пред Војним судом у Београду било јавно, на којем се у својству сведока или посматрача појавило и много Вуковарчана (што оптуженика, што сведока, што посматрача), а имајући у виду да убице још нису откривене и да нису убиле Жељка (којем су Срби спасли живот), не могу се отети утиску да су убице мале Мартине и њене баке особе које су знале за Зденково ’меко‘ држање на београдском суђењу, што ме асоцира на освету за ’цинкарење‘ и поруку његовим саборцима да се држе правила ’омерте‘.

Објављено у штампаном издању дневног листа „Политика“, 22. марта 2022. године