Београдске “Вечерње новости” и загребачки недељник “7 дневно” недавно су објавили серијал у три дела “Дан пре Олује” аутора хрватског новинара и публицисте Дарка Худелиста. Посебну пажњу ми је привукао други део под насловом “Хрватска би извела ‘Олују’ и да Срби нису рекли ‘не'”, објављен у “Новостима” 29. јула, у којем чланови хрватске делегације аутору серијала износе своја сећања на састанак са делегацијом РСК одржаном 3. августа 1995. у Женеви.
Пошто сам своја сазнања о овом састанку, прикупљена у директним разговорима са члановима крајишке делегације (Миливоје Војиновић, министар спољних послова у Влади РСК, Лазар Мацура, посланик у Скупштини РСК, Илија Пријић и сад пок. генерал Миле Новаковић, саветници председника РСК), у протеклих 29 година много пута коментарисао у разним приликама и медијима, укључујући и “Политику”, интересовало ме је шта су о овом догађају казали и чланови хрватске делегације, коју су чинили: Ивић Пашалић, Весна Шкаре Ожболт, Смиљан Рељић и сад пок. генерал Петар Стипетић.
Ево што сам о том састанку до сада знао и о њему јавно говорио и писао:
Састанак је одржан под покровитељством међународних посредника (Торвалд Столтенберг, посредник УН, амбасадори Кнут Волебек и Герд Аренс, представници ЕЗ и генерал Бо Пелнас из Унпрофора), ради изналажења могућности спречавања ратног сукоба који је био на помолу. Био је планиран као својеврсна операционализација, односно спровођење мировног плана ”мини контакт групе”, познатог под називом “План З-4”. Обе стране биле су се максимално војно напрегле, мобилишући све војне и цивилне потенцијале. Овога пута, предност је била на хрватској страни, како у бројном стању, тако и у наоружању и војној опреми. Хрватска предност је била у савезништву са Муслиманима и Хрватима из БиХ и помоћи из иностранства, посебно из САД.
Хрватски представници на преговорима су били доста арогантни. Очито је да су били упознати са предстојећом хрватском агресијом, али је преговори требало да им буду покриће, односно оправдање за агресију. Због тога су настојали да испровоцирају делегацију РСК да напусти преговоре. Крајишка делегација је прозрела овај маневар и остала је на преговорима до краја.
Међународни посредници понудили су делегацијама РСК и РХ предлог споразума “ради заустављања војне акције усмерене једних према другима” који је требало да ступи на снагу у дванаест часова 4. августа 1995. Предлог Споразума имао је седам тачака, а у тачки 3. било је предвиђено да ће се “преговори у вези са завршним политичким споразумом у вези са статусом Крајине водити на бази “Плана З-4”. У осталим тачкама предлога говорило се о отварању нафтовода, железничке пруге Загреб-Сплит преко Книна, омогућавању приступа и подела хуманитарне помоћи “Бихаћком џепу”.
Делагација РСК прихватила је понуђени предлог споразума, а шеф делагације је на исти ставио параф, након чега је хрватска делегација затражила од делагације РСК да потпише “мирну реинтеграцију РСК у уставно правни поредак Хрватске”, што је заправо значило капитулацију РСК, тако да делегација РСК није пристала на захтев делегације РХ, а међународни посредници нису инсистирали на томе, након чега је хрватска делегација прекинула преговоре.
Новоизабрани премијер Владе РСК Милан Бабић 3. августа 1995. састао се у Београду с америчким амбасадором у Хрватској Галбрајтом. Бабић је од Галбрајта затражио да покуша утицати на Загреб да одустане од војног напада, јер је спреман да прихвати “План З-4”. И крајишки министар спољних послова, Миливој Војновић, добио је инструкције да на преговорима у Женеви постигне договор са хрватском страном.
Туђман је истог дана примио амбасадора Галбрајта, који му је јавио да је Милан Бабић спреман прихватити “План З-4”, па чак и мање од тога, и да Хрватска не сме кренути у војну акцију. Туђман је и те предлоге одбио.
На вебинару одржаном уочи 25. годишњице “Олује”, Галбрајт је изјавио да је, након састанка са Бабићем у Београду, који је пристао и на мирну реинтеграцију, лично покушао да наговори Туђмана да одгоди почетак акције, али су и он и његова администрација, укључујући и Туђмана, оценили да Бабић нема “политичку тежину да договорено и спроведе”, с обзиром на то да није имао контролу над војском и полицијом. Једини који је имао такву тежину био је Слободан Милошевић, али он није хтео да прими на разговор на ту тему тадашње отправнике послова САД и Велике Британије у Београду. И поред свега тога, послао је својој администрацији депешу да затражи од Туђмана да одложи почетак акције “Олуја”, али га у Вашингтону нису послушали и Хрватској су, преко њиховог амбасадора Жужула, послали депешу да има зелено светло за почетак акције.
А ево шта сам дознао што до сада нисам знао од чланова хрватске делегације:
Шеф хрватске делегације Ивић Пашалић, на питање новинара у чему се састојала његова женевска мисија, односно какав му је задатак дао председник Туђман пре него што је кренуо у Женеву, одговорио је: “Требало је да добијем одбијање Срба на све моје предлоге. Односно, на све хрватске предлоге. То је Туђман од мене изричито тражио. Конкретна припрема за Женеву догодила се дан пре, у среду 2. августа 1995. Тада ми је Туђман све тачно објаснио, како требам иступити у Женеви. Наши предлози су били врло јасни, прихватите хрватску државу, предајте оружје – и тачка! Безусловно! А ми вам јамчимо сва грађанска, људска и мањинска права, у складу са хрватским уставом, као и Уставним законом о правима националних мањина из 1992. Никакав ‘План З-4', ништа. А ако, опет, Срби наше предлоге прихвате, то је супер! Онда нема рата, онда је решен проблем мирним путем…”
Међутим, хрватска делегација нашла се у проблему пошто јој међународни посредници, на челу са искусним дипломатом Торвалдом Столтенвбергом (оцем Јенса Столтенберга), цели дан нису дозвољавали да се приближе крајишкој делегацији јер су очито знали да Хрвати спремају тајну акцију, па су настојали да продуже преговоре, због чега их је био страх да неће испунити Туђманов задатак, тј. да Срби у непосредном контакту и јавно одбију њихов предлог за предају. Зато је Ожболтова лично молила Столтенберга, којег је добро познавала са честих састанака код Туђмана, да њихову и српску делегацију коначно стави за исти сто. То се на крају и догодило, после скоро седам сати неуспеле шатл-дипломатије. Чим су сели за исти сто, Весна је, по сопственом казивању, испалила:
“‘Коначно да седимо заједно. Наш задатак овде је да вас питамо желите ли се ви коначно да се вратите у уставноправни поредак Хрватске, јер ово овако стварно више нема смисла! Мислите ли се ви вратити или не?’ а онда се и Ивић Пашалић убацио с реченицом: ‘Наравно, то подразумева и комплетно разоружање’. А Срби су оно, ко зборно певање, рекли ‘Не’. А ту је онда било и разних добацивања, неко је од чланова српске делегације рекао да је то уцена. ‘Е кад тако мислите, ми онда стварно ту немамо више што разговарати’.”
Пашалић каже: “Чим сам од српских преговарача добио њихов ‘не', што је било оно због чега смо једино и дошли у Женеву, завршио сам овај наш састанак речима: ‘За нас су, господо, ови разговори завршени', након чега су напустили састанак и вилу у којој је одржаван, новинарима хрватских медија који су чекали испред прочитао је унапред припремљену изјаву и одјурио у њихову амбасаду у Женеви, одакле је заштићеном везом послао Туђману поруку: ‘Господине председниче, нажалост, Срби нису прихватили наше предлоге’.” Била је то договорена шифра да је састанак завршио како су и очекивали.
Сутрадан у пет сати кренула је унапред, у великој тајности, припремљена акција под кодним називом “Олуја”, у којој је учествовало више од 200.000 војника против седмоструко мањег броја припадника СВК.
На питање новинара што би се догодило да на хрватску понуду Срби нису рекли “Не”, Ожболтова је одговорила: “Опет бисмо ми подузели акцију. Наравно, јер је све било спремно. Ово у Женеви била је ипак представа пред међународном заједницом”.
Да, била је то претстава која је показала сву беду и немоћ међународних посредника пред САД-ом, уз чију подршку су се чланови хрватске делегације могли и понашати на описани начин.
Била је то и “представа” за увод у операцију “Олуја”, која је широм света “одувала” преко 220.000 Крајишника и “угасила” више од 1.900 живота, међу којима је било две трећине цивила, од којих су три четвртине имале више од 60 година.
Саво Штрбац
Текст је објављен у штампаном издању дневног листа „Политика“, 6. августа 2024.
