Došao sam ovih dana do rešenja Županijskog državnog odvjetništva (tužilaštva) u Zadru, kojim je prošlog marta odbačena krivična prijava protiv pet poznatih i više NN pripadnika hrvatske vojske zbog ubistva njihovog saborca Mira Barešića, koje se desilo 31. jula 1991. kod Miranja Donjih u blizini Benkovca.
To je onaj Miro Barešić koji je 7. aprila 1971, kao član “Hrvatskog narodnog otpora” u jugoslovenskoj ambasadi u Stokholmu, zajedno s dvojicom istomišljenika, ubio ambasadora Vladimira Rolovića. Uhapšen je i osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu.
U septembru 1972. grupa hrvatskih emigranata je otela avion švedske kompanije SAS i u zamenu za puštanje putnika tražili su Barešićevo oslobađanje. S otetim avionom Barešić i otmičari su odleteli u tada Frankovu Španiju, gde su se predali tamošnjim vlastima. Posle samo 18 meseci zatvora, španske vlasti su Barešića pustile i on ubrzo beži u Paragvaj pod imenom Toni Šarić. Zatim odlazi u SAD, gde je uhapšen i izručen Švedskoj, u kojoj je bio u zatvoru do 1988. U julu 1991. u tajnosti je došao u Hrvatsku, ali ubrzo je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima u pomenutom benkovačkom kamenjaru.
To je i onaj Miro Barešić kojem je prošle godine, na dan njegove pogibije, otkriven spomenik u rodnim Dragama, uz ustašku ornamentiku i pozdrave. I od tada je taj spomenik jedan od kamena spoticanja između Srbije i Hrvatske, koji su doveli do urušavanja srpsko-hrvatskih odnosa, pa između ostalog i do nedavnog otkazivanja susreta predsednika dve države.
Antonio Lekić, jedan od osumnjičenih za ubistvo, navodi da je Mira upoznao u junu 1991. kada je kao član Hrvatskog državnog pokreta (HDP), čiji je i Barišić bio član, išao u Barselonu kako bi i njega i njihovog predsednika, Nikolu Štedula, doveo u Hrvatsku. Nekoliko dana po povratku Miro se sastao s predstavnicima hrvatske vlasti, uključujući i tadašnjeg ministra odbrane Martina Špegelja, nakon čega je formirao jedinicu koja je došla na zadarsko-biogradsko područje. Tokom leta Barešićeva jedinica je imala dve akcije na benkovačkom području.
U prvoj akciji cilj im je bio da simuliraju napad na Benkovac miniranjem benzinske pumpe, dalekovoda i napad na štab TO, uz postavljanje zaseda snagama koje bi dolazile u pomoć.
Cilj druge akcije bio je uništenje barikada na cesti u Miranjima Donjim. U akciju su, pored Barešića i Lekića, učestvovali Ivan Drviš, Boris Prebeg, Ivica Krišto, Nikola Krišto, Tvrtko Pašalić, Ilija Babić, (sada pokojni) Mladen Mustać, tri pripadnika jedinice generala Ante Rose (nisu im navedena imena) i lokalni vodič Zrinko Šarić.
U akciju su krenuli 30. jula uveče iz Vrane i pešice kroz krš prišli barikadama. Sutradan ujutro kada su se približili barikadama, prema njima je zapucano sa srpske strane, zbog čega su se morali povući. Svi su se vratili u Vranu osim Barešića. Tada im je vodič Z. Šarić saopštio da je Miro bio ranjen, da mu je pokušao pomoći, ali da u tome nije uspeo i da je ostao na mestu ranjavanja, ne isključujući i mogućnost suicida. U istoj akciji iz druge grupe poginuli si i pripadnici hrvatske vojske Zdeslav Turić, Franjo Bokanović i njihov vodič Milan Pandžić iz Pristega. O Mirovoj pogibiji Antonio Lekić je pismeno obavestio Gojka Šuška i Josipa Perkovića.
Nakon nekoliko dana Srbi su hrvatskoj strani predali Mirov leš, kojeg su Lekić i Ivan Drviš i identifikovali. Telo je prebačeno u Zagreb i pokopano pod lažnim imenom, da bi nepunu godinu kasnije bilo ekshumirano i ponovo pokopano pod pravim imenom.
I ostali osumnjičeni su na skoro identičan način prikazali ovaj događaj i svi su isključili mogućnost da je Mira Barešića ubio neko od saboraca.
Tokom kriminalističke obrade saslušano je i pet Srba (ne piše gde i kada) koji su ubistvo teroriste Barešića pripisali benkovačkim specijalcima Gorana Opačića.
Međutim, jedan od učesnika u akciji davno mi je ispričao da je Mira Barešića slučajno pogodio vojnik koji je pošao „po radi sebe“ nedaleko od kontrolnog punkta. Pripucao je u osobe koje su se kretale u blizini a nisu htele da se identifikuju.
Druga grupa sa vodičem Pandžićem likvidirana je kod Pristega. Ova grupa se kretala u pravcu crkve Svetog Ilije u Ceranjima, kod koje je 2. avgusta trebalo da se okupi mnogo ljudi povodom seoske slave Svetog Ilije. Kod te grupe pronađeno je osam kg plastičnog eksploziva i tri protivpešadijske mine.
Ovakvi sudski dokumenti su značajni prilozi istini o ratu devedesetih na području bivše Jugoslavije. Za učešće u sličnim događajima hrvatsko pravosuđe je procesuralo na stotine pripadnika JNA, TO i SVK. Mogli bi i srpski tužioci procesiurati preživele pripadnike Barešićeve jedinice. Ne za ubistvo njihovog zapovednika nego za ono što su učinili ili planirali učiniti Srbima. Regionalna nadležnost za ratne zločine u srpskim zakonima je još na snazi.
*Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“
