“У среду, 18. марта, обележена је 36. годишњица оснивања ХДЗ-а у Бенковцу и покушаја атентата на др Фрању Туђмана. Обележавање годишњице почело је полагањем венаца и паљењем свећа на Тргу др Фрање Туђмана, код споменика хрватским бранитељима, испред бившег хотела “Asseria”, где се истог дана када се оснивао ХДЗ догодио неуспешни покушај атентата Бошка Чубриловића на председника ХДЗ-а др Фрању Туђмана, који је касније постао и први хрватски председник”, пише “Слободна Далмација” у броју од 18. марта ове године.
Слично су извештавали и други хрватски медији. Међутим, на хрватском јавном сервису (ХРТ) у емисији “Догодило се на данашњи дан” под датумом 18. март, о томе догађају ни речи, што ме баш изненадило, јер је то догађај, који је, и по мом скромном мишљењу, био веома значајан у новијој историји хрватско-српских односа.
Позовем у помоћ Вештачку интелигенцију (ВИ) која ми на питање “Атентат на Туђмана у Бенковцу?”, одговори: “Овај догађај се сматра једном од кључних прекретница пред почетак Домовинског рата у Хрватској.”
Ето, и ВИ се слаже са мном. Али зашто о томе не говори јавни сервис, који је и данас под контролом оног истог ХДЗ-а, чији оснивач је управо Туђман?
Пошто сам са дистанце од свега десетак метара посматрао тај догађај, интересовало ме је шта ВИ још каже о њему, па сам му поставио десетину питања. На нека је знао одговор а неки одговори били су му чиста небулоза. Ипак ме заинтересовао њен одговор: “Постоје и новије изјаве актера, попут Свемира Врсаљка (тадашњег члана обезбеђења), који је у неким иступима изнео тврдњу да Чубриловић заправо није био атентатор, већ да је цела ситуација у метежу погрешно интерпретирана или чак инсценирана ради политичких поена”, поред којег је стајао линк на поткаст ”Домовински рат – Борна Маринић”, у којем Врсаљко, иначе ратни командант специјалне јединице полиције “Поскоци” и послератни високи полицијски официр и функционер, пре месец дана причао да је “Чубриловић Туђману спасио живот од правог атентатора, извесног Веселиновића, који је са крова оближње поште требао пуцати у Туђмана, одакле га промашити није могао. Знали су то они и онда, али им је политички одговарало да га прикажу као атентатора.”
Врло интересантна, интригантна и смела изјава, тим више што је заиста био уз самог Туђмана у тренутку покушаја “атентата”, о чему сведоче фотографије и видео снимци са тог догађаја. Не знајући за ову новију Врсаљкову интерпретацију догађаја, ових дана сам разговарао са двоје људи из Чубриловићевог села Церања Доњих, тадашњим официром ЈНА и његовом супругом, који су тог викенда из унутрашњости, где је официр службовао, дошли у село у посету његовим родитељима. Ево официрове приче:
“Познавао сам Бошка. Био је од мене старији двадесетак година. Виђао сам га у нашем селу када би повремено долазио брату Марку у посету. Увек је био лепо обучен. Мењао је и жене. Говорило се да живи негде у иностранству. Мештани су га сматрали пробисветом и нерадником. Звали су га Мрачњак. Такве сељаци у нашем крају не воле. Брат му Марко није био ожењен. Један брат им је погинио на мотору у Шопоту тамо негде почетком седамдесетих. Сестра им је била удата у Пакоштане за Хрвата и имала је два сина, који су повремено долазили у Церање да обиђу ујаке.
Баш тога дана кад се одржавао митинг у Бенковцу, путем испред очеве куће наишао је Бошко. Ја сам био у дворишту, било је јутро око десет. Бошко ме поздравио, пришао до дворишне ограде и потпуно лежерно рече: ‘Ја кренуо у Бенковац да убијем Туђмана’ и извади из џепа сакоа неки “прцмољак” налик на пиштољ. Били смо на пар метара један од другога. Као познаваоцу правог оружја, тај предмет ми је личио на неки дечји плашљивац, па му добацих: ‘ј…ш то’ и наставих својим послом, а он оде путем према Мирањима. Од оца сам чуо да су се неколико дана пре ‘атентата’ по селу мували његови нећаци из Пакоштана.
Тек кад сам навече, по повратку у место у којем сам службовао и живео, чуо на медијима да је у Бенковцу покушан атентат на Туђмана сетио сам се сусрета са Бошком, па сам са женом коментарисао: ‘Изгледа да је она будала говорила истину’. Повезујући време кад сам га видео у селу и време када се наводни покушај атентата десио, закључио сам да пешке није никако могао стићи од села до Бенковца, пошто је требало да пређе пут око 12 километара, а према медијским извештајима покушај атентата се десио пре подне, па смо супруга и ја закључили да га је на цести у Мирањима неко сачекао са аутомобилом и превезао до Бенковца. А то су могли бити и његови нећаци из Пакоштана. Његовом карактеру и начину живота потпуно је одговарала улога атентатора који не мора да убије, а може да користи у подизању имиџа до тад широј јавности непознатом Туђману и његовом ХДЗ-у, који је тек оснивао огранке по Хрватској.”
Сигуран сам да официр и његова супруга кад су ми износили ову причу нису знали за најновију Врсаљкову верзију “бенковачког атентата”, као што сам сигуран да ни Врсаљко није чуо официрову причу о сусрети са Чубриловићем пред покушај “атентата”. А ипак су сагласни да намере атентата није ни било од стране Чубриловића, “најпознатијег епизодисте домовинског рата”, како га назваше неки хрватски медији.
Покушао сам од ВИ дознати и више детаља о кривичном процесу против Чубриловића, али је много брљавила, па сам одлучио да поразговарам с актерима полицијског и судског процеса које лично познајем.
Шеф обезбеђења скупа Ђуро Вукашиновић из тадашње бенковачке милиције демантује приче и о нестанку оригиналног пиштоља и постојања другог правог атентатора на крову поште. Туђманово обезбеђење је њему предало пиштољ који је све време пратио кривични спис.
Истрагу је водио тадашњи Истражни центар Окружног суда у Задру, који је наредио и балистичко вештачење “атентаторовог” оружја, које је обавио Центар за криминалистичка вештачења у Загребу и дао мишљење да је у питању гасни пиштољ, који није ни могао испуцавити бојеву муницију, па према томе ни да убије човека. Након проведене истраге, против Чубриловића је подигнута оптужница због кривичних дела: угрожавање сигурности више лица и спречавање или ометање јавног скупа. Пошто се бенковачки тужилац изузео, оптужницу је заступао тадашњи заменик окружног тужиоца у Задру Иван Галовић, коју је поднио на суђење Општинском суду у Бенковцу као стварно и месно надлежно за та кривична дела.
Председник расправног већа био је судија Душан Старевић, а поротници Тонка Пуповац и Тривун Иванежа. Оптуженог Чубриловића бранили су адвокати Радомир Кужет из Бенковца и Милан Дупор из Обровца. Суђење је трајало девет дана у два турнуса, пролећном и зимском. Након пролећног турнуса, суд је уз јемство пустио окривљеног да се брани са слободе. Чак четири балистичка вештака из Загреба долазила су и на главни претрес у Бенковац. Остали су при мишљењу да је у питању био гасни пиштољ из којег се није могла испуцавати бојева муниција (“могао је убити неког глодара”). Суђење је било јавно и пратили су га многи медији из тадашње СФРЈ.
По окончању доказног поступка и завршних речи, суд је 27. децембра 1991. јавно објавио пресуду којом је оптуженог Чубриловића, коме је веома “годила” популарност и поистовећивање са његовим презимењаком Васом из “Младе Босне” (рођено презиме му је Чубрило, али га је у иностранству променио у Чубриловић), прогласио кривим за кривично дело угрожавања сигурности више лица и утврдио му казну затвора од шест месеци условно на годину дана, док га је за друго дело, у недостатку доказа, ослободио оптужбе. Пресуда је написана на 35 страница и уложена је у спис, али због настале ратне ситуације странкама никад није отпремљена, што значи да никад није ни постала правоснажна.
Спорни пиштољ је пратио кривични спис и за време трајања расправе, а то значи да је чуван у посебном сефу у кривичној реферади у Општинском суду у Бенковцу. И тако је било до “Олује”, када су и судије и већина запослених српске националности отишли у избеглиштво, оставивши у згради суда у Бенковцу и спис и спорни пиштољ. Шта је било са списом и с пистољем требало би да знају они који су у бенковачки суд дошли са “Олујом”.
Не би ме чудило да су Врсаљко и његови “поскоци”, знајући да је прича о атентату исконструисана, први ушли у бенковачки суд и уништили или негде склонили и спис и пиштољ. Тада им је још одговарало да се одржава наратив о Чубриловићу као атентатору с правим пиштољем. Можда се у Врсаљковој новој интерпретацији “бенковачког атентата” налази и одговор зашто хрватски јавни сервис тај догађај није уврстио у емисију “Догодило се на данашњи дан”.
Саво Штрбац
Објављено у дневном листу „Политика“, 24. марта 2026. године
