Весна Пусић, хрватска министарка спољних и европских послова, потпредседница владе, председница Хрватске народне странке, социолог и универзитетски професор, данас признаје да је била „подозрива” према српским напредњацима на власти, али да је две године касније кориговала мишљење.

У Сарајеву се већ дуже време прича о „Дејтону” као о „лудачкој кошуљи”?

Висока представница Кетрин Ештон је директно и експлицитно рекла да нам треба шири поглед и нешто ефикасније од оног што смо имали до сада. То је подлога за расправу коју ћемо имати у Савету министара у марту.

Милорад Додик упозорава да су демонстрације у Федерацији БиХ политички мотивисане и да постоји скривена жеља за укидањем Републике Српске. Колико је то реално?

Мислим да је то предизборна кампања. Сигурно да у тим демонстрацијама има политике, али сигурно има и онога што се види на први поглед: незадовољство социјалом, што има пуно оправдања. Није чудно да се људи побуне у условима тешког живота, незапослености, недобијања плата по неколико година. Када се побуне, сигурно се ту прикаче и други интереси, идеје, ловци у мутном. Да су људи задовољни, тешко да би се ово догодило.

Да ли је оправдан страх од инструментализације последњих догађаја од Београда и Загреба?

У делу јавности критиковани су посета премијера Зорана Милановића Мостару и позив потпредседника владе Александра Вучића Милораду Додику и Младену Босићу да посете Београд. Смисао Милановићевог одласка био је у томе да се спречи да се немири не претворе у етничке сукобе.

Многи премијеру Милановићу замерају што одласком у Мостар, а не у Сарајево, није демонстрирао подршку јединственој и недељивој БиХ. Да ли је то порука босанским Хрватима да концепт „трећег ентитета” можда и није изгубљен?

Мислим да је то злонамерно читање догађаја. Нема смисла да хрватски премијер Бошњацима или Србима објашњава да нема смисла да улазе у етничке сукобе. Питање је чак да ли има утицаја на етничке Хрвате, али ако на неког може да има утицаја, онда је то та групација. Реакције су често базиране на ономе што се догађало деведесетих, али сада је 2014. Хрватска је у ЕУ, Србија преговара са ЕУ. Наше позиције су сасвим друкчије. Ако се нешто научило, онда је то да је апсолутно смртоносно за све на тај начин радикализовати односе.

Шта је узроковало то да хрватска тужба Србије за геноцид и противтужба Београда пред Хашким трибуналом не буду избегнуте? Које Ваше услове није испунио Београд?

Ево практичности. Овде сам јер смо се договорили да нам Србија врати фотокопије аероснимака Хрватске из 1968, који су нам потребни за процес легализације 800.000 бесправно изграђених објеката. Хвала им. Вратили су.

Хаг, сложићете се, има много већи ефекат.

Када смо изабрани као влада у децембру 2011, били смо спремни на одустајање (од тужбе) под неким условима: достављање имена више од 900 несталих током рата, повратак уметничких дела и договор око процесуирања људи осумњичених за ратне злочине. Нестали су ту били пресудни. То су стварни људи и судбине. Прошле године смо добили податке за 13 особа. Даље није ишло.

Судски поступак почиње 3. марта. Колико ће тај процес уназадити билатералне односе?

Сигурно да хоће. Неће добро деловати. Иако има невладиних организација које верују да је то добро, да је то прилика за катарзу. Волела бих да смо могли да постигнемо договор, али смо ту где јесмо. Наш задатак као политичара јесте да покушамо да се то најмање могуће рефлектује на садашње односе. Да то што брже ставимо ад акта. Да сачувамо шансу за будућност. Имамо много заједничких интереса.

Бирачи су од премијера Милановића очекивали консолидацију европских вредности и дефинитивно потапање национализма. Уместо тога, влада је отворила простор за јачање национализма и за својеврсну „конзервативну револуцију” која је битно нагризла вредности секуларизма, спречавања дискриминације и родну равноправност. Ваш коментар?

Оно што бирачи нису очекивали јесте толико агресивна политика из опозиције. Морам рећи да смо и ми то заборавили па нисмо очекивали ту врсту жестоке политике. Но, без обзира на то, све рационалне политичке снаге – и оне које су супротне мојој – разумеле су да је таква радикализација опасна по све и лоша за целу земљу. Надам се да се све то сада полако смирује. Можемо да се свађамо око ствари око којих имамо различито мишљење, али у нормалним оквирима, а не у екстремима.

Да ли ће доћи до промена хрватског устава који би онемогућио референдум о ћирилици?

Мислим да за то нема потребне већине, иако мислим да би она постојала за ту промену устава. Када би то била једина тема, онда би прошла, али у питању су друге ствари. Како год, у хрватском приступном уговору ЕУ пише између осталог и продубљивање и интензивније спровођење уставног закона који гарантује и та права.

Појаву Томислава Николића и Александра Вучића својевремено сте означили као „нов фактор” у региону. Памтим да сте деловали веома обазриво. Шта данас можете о њима да кажете?

Имате право. Била сам врло опрезна, да не кажем подозрива према томе како ће то изгледати. Само сам једном разговарала са председником Николићем, али с колегом Вучићем сам се видела више пута. Ова влада успела је да направи неке ствари које нико од ње није очекивао. Баш зато што то нико од њих није очекивао. Мислим да су направили услугу Србији, утолико што су се определили за европску опцију. Можете да се слажете или не са њиховим политичким ставовима, али де факто су омогућили да је тај пут данас доминантно већински. То је најважније. Без подршке од најмање 60 одсто људи, пројекат европских интеграција је тешко остварити.