U tekstu „Meštrovićevi Indijanci i Tesla”, objavljenom 12. aprila, Savo Štrbac je napisao: „Meštrović je upoznao Teslu u Americi između dva rata – u vreme kad je naučnik već bio američka legenda, a Meštrovićevo stvaralaštvo doživljavalo vrhunac. To je doba kad nastaju skulpture kao što su beogradski Pobednik, Njegoš na Lovćenu, Svetozar Miletić u Novom Sadu, Spomenik neznanom junaku na Avali, kao i Strelac i Kopljanik u Čikagu.”
U tekstu se potkrala jedna nepreciznost, odnosno netačnost. Beogradski Pobednik je podignut 1928, Spomenik neznanom junaku na Avali 1938, Svetozar Miletić u Novom Sadu 1939, a Strelac i Kopljanik u Čikagu 1928. godine.
Međutim, Njegoševa skulptura na Lovćenu nije iz tog doba. Ivan Meštrović jeste uradio projekat 1924. godine, u jesen te godine crteži su bili izloženi na njegovoj izložbi u Njujorku, a „Nova Evropa” je početkom 1925. godine objavila nacrt ovog spomenika. Ali od realizacije se odustalo, a razloge navodi dr Gavrilo Dožić, tada mitropolit crnogorsko-primorski, u svojim „Memoarima”, opisujući kako ga je kralj Aleksandar je krajem 1924. godine primio u audijenciju:
„– Ja znam, Vaše visokopreosveštenstvo, da ste vi došli radi spomenika gospodina Meštrovića. Čuo sam da ste radi toga ljuti. Znate, veliki broj prijatelja dinastije savetovao mi je da ovaj spomenik uzmem i platim, kako bi se postavio na grob Vladike Rada. Ja sam za ovaj spomenik uzeo lično Meštrovića. On je dobronamerno primio i izradio nacrt. To je ogroman rad, koji će dosta da košta, ali koji je dostojan velikoga pesnika vladike Rada.
– Ja odgovorih brzo kralju da ne poričem vrednost spomenika, ali da on apsolutno ne odgovara uslovima jednoga pravoslavnoga vladike, jer je u protivnostima s načelima Srpske crkve, i u suprotnosti s testamentom velikoga pesnika, koji je za tu svrhu podigao Kapelu, u duhu u kome je on to želeo. Mislim da to treba poštovati i obnoviti Kapelu sasvim u prvobitnom stanju. Spomenik Meštrovićev liči više na jednu piramidu, koja bi se postavila na vrh Lovćena. Narod Crne Gore to nikako ne bi mogao odobriti, niti se sa time složiti. Mislim da je Lovćen ionako nacionalni spomenik, i dovoljno je da se obnovi stara Kapela. Ne bih se mogao složiti ni sa drugim novacijama, kao nadležni arhijerej, sem da podnesem svoju ostavku, da ne bih nosio odgovornost i narodnu kletvu pred budućim pokolenjima. Samo pleme Njeguši ne bi dozvolilo, i napravilo bi uzbunu kod naroda. Mislim da o tome treba voditi računa.
Kralj je bio zabrinut mojim izlaganjem, pa reče: – Verujte, Vaše visokopreosveštenstvo, da nisam predvideo ove vaše primedbe, koje primam kao opravdane u svemu. Tačno je da treba poštovati želju vladike Rada i do kraja je izvršiti, kako je on to prvo bio zamislio, kada je već bio podigao staru Kapelu, koja je sada u ruševinama. Nisam imao nameru ništa da menjam. Želeo sam da se najbolje odužim kao rođak mome velikom srodniku po krvi, ali kad to nije u skladu sa Srpskom crkvom, onda je pametnije da se usvoji vaše mišljenje, kao nadležno. Ja ću g. Meštroviću u zamenu za ovo dati drugu ideju za jedan spomenik Neznanom junaku na Avali, koji će biti izrađen za potrebe naše države i koji će simbolizovati naš narod i naše narodno i državno jedinstvo, i to sve pokrajine. Ja sam već o tome jedanput razgovarao sa Meštrovićem, koji je moj prijatelj i meni u svemu odan do kraja. Uostalom, taj nacrt spomenika i kad bi se usvojio, zahtevao bi da se čeka malo više da se ostvari u celini, odnosno da se radovi dovrše. Prema tome, ja ću to sa g. Meštrovićem sve da uredim, tako da ćemo svi biti zadovoljni. Razume se da ne bih ni u kojem slučaju želeo da on bude ljut radi ovog izbora ili pak da bude s nečim oštećen. Prema tome treba sada brzim tempom, da se što pre izvrši naš zajednički plan. Ja ću dati potrebna uputstva, a vas najlepše molim, da ako nešto bude nepovoljno, da me odmah izvestite. Daću naređenje Upravniku dvora, da stalno bude u vezi sa vama, i da me obaveštava kako se radovi izvode.”
Meštrovićeva skulptura Njegoša rađena je pedesetih godina prošlog veka, u njegovom ateljeu u Splitu, a na Cetinje je stigla 1957. godine.
Milan Maretić,
Podgorica
Povezani tekstovi
