Ne postoje tajni spiskovi i optužnice, ali čak ni oni koji nisu na listi traženih, a učestvovali su u ratu, ne mogu biti sigurni da neće biti uhapšeni čim kroče u Hrvatsku
Iako je od rata na tlu bivše Jugoslavije prošlo više od dve decenije, oni koji su učestvovali u njemu, danas ili sutra, mogu biti uhapšeni na nekom graničnom prelazu, i ne znajući da su njihova imena na poternicama za ratne zločine.
Prema dostupnim podacima, spisak Hrvata kojima Srbija želi da sudi zbog navodnih ratnih zločina broji oko 86 osoba, dok je, s druge strane, na hrvatskom spisku 1.577 procesuiranih Srba. Kada je nedavno procurela vest da Srbija traži 300 Hrvata zbog sumnje na ratni zločin, reagovao je njihov ministar pravosuđa Ante Šprlje. On je demantovao ovu informaciju, precizirajući da je na srpskom spisku 86 Hrvata.
Hrvati su ponaosob upozorili svoje građane da budu oprezni i ne napuštaju zemlju jer mogu biti uhapšeni na graničnim prelazima ili aerodromima. Da li Ministarstvo Srbije obaveštava građane za koje zna, na osnovu razmene podataka s Hrvatima, da su na tim spiskovima?
„Ne zovemo ljude telefonom da im direktno saopštimo”, kažu u Ministarstvu pravde i podsećaju da su 2012. i 2013. javno pozvali sve one koji strahuju da su na ovom spisku da im se obrate.
Mi ne zovemo ljude telefonom da im direktno saopštimo, kažu u Ministarstvu pravde i poručuju da oni koji strahuju da su na poternici treba da se obrate tom ministarstvu
Nadležni ističu da svako ko je učestvovao u građanskom ratu, a sumnja da je na listi za ratne zločine, to može proveriti u ministarstvu. Ali čak i oni koji su na ovaj način utvrdili da nisu traženi, ne mogu biti sigurni da na nekoj granici neće biti uhapšeni. Naime, spisak Srba koje traže pravosudni organi naših suseda nije ažuriran pune tri godine. Međutim, i da je spisak „osvežen” juče, ni to ne bi bila garancija nekome čije ime nije u ovoj evidenciji da neće biti priveden kada pređe granice naše zemlje. Zašto ovaj spisak nije obnovljen više od tri godine?
„Ne postoji nikakav formalni akt obavezuje da se ti spiskovi ažuriraju. Hrvatsko tužilaštvo pošalje dopis Srbiji i pita da li je određena osoba na spisku, odnosno da li za njom postoji srpska poternica. Tako i mi radimo. Moguće je i da će se ponovo razgovarati da se uspostavi praksa da se jednom godišnje spiskovi ažuriraju i sa jedne i sa druge strane”, navode u ministarstvu.
Ne postoje hrvatske tajne optužnice i tajni spiskovi osumnjičenih Srba za ratne zločine, ističe za „Politiku” Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-istraživačkog centra Veritas.
„One su uslovno tajne. Na primer, sa ljudima koji žive van Hrvatske komunicira se preko oglasne table u sudu. Tu se objavi rešenje o otvaranju istrage, određenju pritvora, istakne se optužnica, presuda”, kaže Štrbac. Tajna je za onoga ko, na primer, živi u Australiji, a nije se interesovao da li je na tom spisku, dodaje on.
„Ratni zločini ne zastarevaju, a Hrvatska maksimalno koristi ovaj institut nezastarivosti”, dodaje Štrbac.
Ovaj spisak iz 2013. se menja iz dana u dan. Oni koji su učestvovali u građanskom ratu moraju biti oprezni, jer se postupak protiv njih uvek može pokrenuti kaže Milan Škulić, profesor beogradskog Pravnog fakulteta. To što neko nije na poternici za ratne zločine danas, ne znači da na njoj neće biti sutra. Škuliću nije poznato da li Hrvatska ima neki oficijelni način upozoravanja svojih građana koji su na poternicama.
„Sumnjam da postoji neka forma regulative toga tipa, jer kada bi to postojalo, Hrvatska bi prema tim građanima trebalo da preduzima neke mere na svojoj teritoriji”, objašnjava Škulić.
Srbija ne beži od toga da goni svoje državljane kada ima dokaza za neko krivično delo koje su počinili vam zemlje. Ali problem je što u Hrvatskoj, nažalost, i dalje postoji vrlo jak nacionalizam, ističe ovaj profesor Pravnog fakulteta.
„Ta nepolitička klima društva kod njih prenosi se i na polje prava. Oni teško prihvataju da su neki njihovi ljudi činili zločine u građanskom ratu, a Srbe posmatraju kao zločince”, kaže Milan Škulić.
Jedan od primera koji ilustruje ovu priču jeste hapšenje srpskog generala u penziji Borislava Đukića. Njega je sredinom prošle godine na aerodromu u Tivtu uhapsila policija Crne Gore po poternici iz Hrvatske staroj dve decenije. General je, nakon ratova devedesetih godina, svake godine putovao u Herceg Novi, gde ima stan, i bez problema je prelazio granicu. Crnogorci ga prošle godine nisu uhapsili pri ulasku, već onda kada je hteo da izađe iz zemlje, na aerodromu u Tivtu.
Ako je general bio na hrvatskom spisku za ratne zločine, što su nam u Ministarstvu pravde i potvrdili, zašto je tek prošle godine uhapšen?
„Moguće je da je poternica proglašena međunarodnom u trenutku dok je Đukić boravio u Crnoj Gori”, kaže profesor Škulić.
Možda razlog leži i u tome što je godinama na crnogorsko primorje Đukić išao autobusom ili automobilom, pa na graničnom prelazu između dve zemlje nisu revnosno proveravali njegov identitet.
U trenutku hapšenja zatekao se na tivatskom aerodromu i kada je njegov pasoš „očitan” na skeneru, upalila se crvena lampica kao upozorenje da je osoba na poternici.
„Ranije nisu postojali skeneri i čipovi na dokumentima. Zavisilo je od carinika, hoće li, i sa kojom pažnjom proveriti. Đukić je prošao kontrolu na aerodromu, ali aparat je reagovao, i nakon pet minuta službenik je pošao za njim i rekao mu da se vrati”, priča Savo Štrbac.
Još apsurdniji slučaj hapšenja je primer Pavla Pantića, kapetana bojnog broda i nekadašnjeg komandanta kasarne „Lora” u Splitu. On je uhapšen krajem prošle godine u Crnoj Gori po poternici iz Hrvatske koja ga traži još od 1993, kada mu je i suđeno u Splitu. Pantić je tada osuđen na osam godina zatvora. Ovu presudu 1994. godine ukinuo je Viši sud u Zagrebu i naredio da se suđenje ponovi. Pantić se iz Beograda, gde je bio na kontroli na VMA, vraćao vozom za Sutomore, gde živi. Priveden je na granici pri ulasku u Crnu Goru. Pavle Pantić sa generalom Borislavom Đukićem danas deli ćeliju u splitskom zatvoru.
Aleksandar Bojović
Povezani tekstovi
