Текст господина Саве Штрпца „Ноћ уочи ’Олује’”, објављен 18. августа 2022. у „Политици”, у рубрици Погледи, садржи више тенденциозних и некоректних ставова. У ноћи уочи „Олује”, Саво Штрбац и ја нисмо имали случајни сусрет, већ састанак ради размене информација и мишљења, што смо често чинили у различитим приликама, он у својству секретара Владе РСК, а ја у функцији помоћника команданта Српске војске Крајине (СВК).
Штрбац је, како он то наглашава у „његовој колумни” у „Политици”, опширно препричао и цитирао моје гостовање на Телевизији Пинк и ја ту не бих имао ништа да додам. Напротив, хвала му што је моје гостовање на телевизији презентовао читаоцима „Политике”. Међутим, његов уводни и завршни део текста су потпуно произвољни и непримерени. Наводи како сам му рекао да по процени Главног штаба СВК, чији сам члан, неће бити општег напада хрватске стране на САО Крајину. То није тачно. Ако смо и разговарали о том питању, онда сам му сигурно рекао да се очекује хрватски напад у току следећих неколико дана, можда и ноћас, али не знамо тачно када, пошто имамо различите информације, од којих сам навео једну, тек добијену телеграмом, којој господин Штрбац придаје готово историјски значај. Да се сваког тренутка може очекивати хрватски напад, указао сам два сата пре разговора са Штрпцем на заједничком састанку Информативне службе ГШ и Информативног пула РСК, у присуству министра за информисање и више од четрдесет новинара и лица која су се бавилa информисањем. Поред осталог, одлучили смо да, уз стална дежурства у Прес-центру, одмах уведемо сменски рад више новинара. Раније сам указао да је у разговору учествовало и треће лице, а Штрбац унапред тврди да то није битно. Међутим, као дугогодишњи судија и адвокат требало би да зна да је код два супротстављена мишљења о истом питању веома значајно мишљење трећег присутног.
Штрбац у даљем делу текста наводи како је касније из извештаја хрватског председника др Фрање Туђмана дознао да је Хрватска за акцију „Олуја” ангажовала 200.000 војника и огромну технику, те да му је годинама најјачи утисак и енигма како је то остало непримећено са српске стране, чиме додатно инсинуира. Питање је где је чуо и прочитао да ГШ СВК није знао за припреме Хрватске за предстојећу агресију на РСК. Знали су сви који је требало да знају.
Било је ратно стање и ГШ СВК и СВК у том периоду су дуже времена били у стању потпуне борбене готовости – део људства на борбеним положајима и дежурствима, део у непосредној приправности, а део на одмарању у јединицама и командама. Да подсетим, сви професионални официри и подофицири СВК били су на својим местима, у командама и јединицама с војницима, који су били ангажовани по сменама.
Господин Штрбац је права особа да нам каже где су уочи „Олује” и на дан „Олује” били и где је требало да буду његови надређени и подређени у Влади РСК, где су биле њихове породице, а где су биле породице бораца.
На функцији секретара Владе РСК господин Штрбац је требало да буде и био је информисан боље од већине састава ГШ СВК. Био је у свакодневним контактима с председником РСК, председником скупштине, председником владе и министрима. Преко њега су ишле многе информације, па је невероватно да је могао да га збуни један телеграм о којем развија историјску теорију.
Телеграм о којем господин Штрбац прича је један од више десетина телеграма и информација које је ГШ СВК тих дана добијао с различитих адреса, из земље и иностранства. Према томе, није изазвао никакву штету, а камоли катастрофалне последице, како то Штрбац тврди. То је чиста инсинуација.
Не разумем поједина иступања Саве Штрпца у последње време, али стојим иза свега што сам рекао у емисији на ТВ Пинк, коју он коментарише у тексту. Он је сам унапред дао моје мишљење о његовој интерпретацији нашег разговора вече уочи „Олује”, што је, уз извињење, поновила и водитељка на ТВ Пинк.
Саву Штрпца познајем дуги низ година. Имали смо прилике да ближе сарађујемо током година, посебно у току грађанског рата у Хрватској, радећи у Комисији за размену заробљеника Книнског корпуса ЈНА и касније Комисији РСК, чији сам председник био до средине 1993. године, а касније је управо Саво Штрбац преузео ову дужност. Ангажовали смо се у пружању помоћи становништву у току избегличке колоне и боравка у привременом смештају у Бањалуци, радећи у заједничком Кризном штабу који је формирала Влада Републике Српске. Нарочито истичем чињеницу да сам јединствени Списак погинулих и несталих лица за РСК, који Штрбац често својата, предао њему као председнику Комисије Владе РСК 2. августа 1995. године. Списак је од почетка вођен у сектору ГШ СВК, којим сам руководио, и био је једини те врсте и обима у читавој РСК.
Саво Штрбац се већ дуже време у гостовањима на средствима информисања поставља као једини арбитар и познавалац свих збивања, свих догађаја и целокупне проблематике у вези са Србима из Крајине и као општи познавалац свих тема и проблема. Осим проблема погинулих и несталих, где му треба одати признање, углавном се бави питањима изван оквира функционисања Владе РСК, чији је био секретар.
Господин Штрбац се устремио на ГШ СВК и тражи одговоре на нека њему нејасна питања. Да бих мало помогао, подсетићу на неколико, по мени важнијих питања и проблема, које је ГШ СВК достављао државним органима. Зашто РСК у најтежим временима, почетком 1995. године, месецима није имала владу, чији је Штрбац актуелни секретар? Зашто РСК није имала савезнике? Зашто Влада РСК није расправљала о проблемима одбране, није обезбеђивала средстава за наоружање, муницију, гориво, опрему и исхрану бораца? Одредбе о непосредној ратној опасности и ратном стању примењиване су само од стране СВК, а не и државних органа. Борци СВК су на смене у јединице ишли пешке, а за функционере је било горива за службене и неслужбене потребе. Уместо одмора, по доласку на краћи одмор кућама из јединица, борци су обављали пољопривредне радове, често и сточним запрегама уместо тракторима, које је имала готово свака породица, али није било горива. Шта је Влада РСК урадила за заштиту цивилног становништва у случају агресије? Ово су били битни предуслови за одбрану, а све је требало да решава државна власт, којој је и Саво Штрбац припадао.
Остајем при ставу да коментар Саве Штрпца о нашем разговору уочи „Олује”, поновљен више пута, није коректан нити истинит. Такође сам истакао да његова неаргументована објашњења о Плану З-4, а сада додајем и недавни коментари о ставовима Питера Галбрајта, бившег амбасадора САД у Хрватској, релативизују одговорност Хрватске за агресију на РСК и тиме директно штете истини о Србима из Крајине.
Не треба заборавити да су главни кривци за агресију хрватска држава и њена власт.
Оваква полемика између Саве Штрпца и мене могла је бити прихватљива у време док смо се налазили у РСК, а не у Србији, која нас је свесрдно прихватила.
Српски народ из Крајине, његово страдање и прогон заслужују да се о питањима која су саставни део комплексне теме расправља у институцијама, а не произвољно и под „најјачим утиском и енигмом”.
(Аутор је помоћник команданта СВК)
