Pre nekoliko dana Branka je dobila rešenje iz Gradskog ureda za socijalnu zaštitu, zdravstvo, branitelje i osobe s invaliditetom Grada Zagreba kojim se “odbija sa zahtevom za priznavanjem statusa člana porodice osobe umrle u Domovinskom ratu i prava na porodičnu invalidninu po detetu Milanu Gagić”.
U obrazloženju rešenja se navodi da je pregledom “zaostale neprijateljske dokumentacije pronađen spis predmeta u kojem je evidentirano da su dana 16. septembra 1993. godine u porodičnoj kući u okupiranom mestu Buković, Benkovac, usled eksplozije granate smrtno stradali Brankin suprug Milenko Gagić te njihovo dvoje dece Milan i Milena”.
Te noći su padale granate ispaljene sa hrvatskih položaja po Benkovcu i okolnim mestima, uključujući i prigradsko benkovačko naselje Buković. Tragedija porodice Gagić je u Benkovcu i širom Ravnih Kotara i Bukovice odjeknula mnogo jače nego granata koja ih je pobila, a bol za izgubljenom decom je bila nemerljiva.
„Veritas“ u svojoj arhivi od osnivanja (a osnovan je nekoliko meseci po stradanju Brankine porodice) čuva i kompletnu sudsko – medicinsku dokumentaciju o stradanju porodice Gagić, u kojoj se nalazi i zapisnik o uviđaju, kojeg je iste noći obavio tadašnji predsednik Opštinskog suda u Benkovcu Drago Bulj.
U onome ležaju do samog istočnog zida zatečena su dva dečja leša i to jedan do zida gde je prostim okom vidljivo da se radi o muškom detetu starom oko sedam godina.
U zapisniku se napominje da se uviđaj vrši u noćnim uslovima (započeo u 2.15 časova) bez svetla, pod milicijskom lampom, tako da svi detalji nisu ni uočljivi. Sudija najpre konstatuje zatečeno stanje objekta (kuća prizemnica, pokrivena ciglom položenoj po prljima, ispod krova na gredama postavljene daske, a usled udara granate urušeno najmanje trećina krova…).
A u unurašnjosti, tačno ispd urušenog krova dva kreveta položena uz istočni zid. “U onome ležaju do samog istočnog zida zatečena su dva dečja leša i to jedan do zida gde je prostim okom vidljivo da se radi o muškom detetu starom oko sedam godina. U tim noćnim uslovima uočljivo je da je detetu iskidan stomak jer se vidi utroba… Do njega se nalazi ženski dečji leš kojem nedostaje jedna polovina glave, a telo je uglavnom iskidano… Do tog ležaja nalazi se drugi ležaj gde je zatečen leš odraslog muškarca, koji je takođe bez glave… I ovde kao i na predhodnom ležaju se nalazi malter, komadići cigle i dasaka… Na licu mesta se saznalo da je od ove granate poginuo Gagić Milenko, rođen 1947, te njegovo dvoje dece i to sin Milan star sedam godina i kći Milena stara četiri i po godine, dočim mu je žena Branka, rođena 1959. takođe ranjena, ali je do dolaska uviđajne ekipe otpremljena u bolnicu.”
Tragediju je, iako teško telesno povređena, preživela samo Branka, Milenkova supruga i Milanova i Milenina majka. Iako smo se sreli više puta u prostorijama “Veritasa” u Beogradu, ustručavao sam se da sa njom tet – a – tet zapodenem razgovor o njenim sećanjima na porodičnu tragediju. Radi provere da li je posmrtne ostatke supruga i dece sa benkovačkog groblja, gde su bili sahranjeni bez njenog prisustva, prenela u porodičnu grobnicu u Smilčiću, što joj je bila dugogodišnja želja, pozvao sam je telefonom 21. januara 2016. Rekla mi je da još nije uspela ali mi je i “otvorila dušu” i pričala dugo i naširoko a ja sam beležio:
Sa suprugom i decom do jeseni 1991, živela je u Zadru u iznajmljenom smeštaju. U jesen 1991. kada su iz Zadra počeli bežati Srbi, i njena porodica se preselila u Smilčić, Milenkovo rodno mesto, gde su i kuću napravili, i koje mesto je bilo pod srpskom kontrolom. Kad je 21. janura 1993. krenula hrvatska akcija “Maslenica”, s obzirom da se Smilčić nalazio blizu linije fronta i na udaru hrvatske artiljerije, preselili su se u selo Buković kod Benkovca i smestili u kuću Dušana Savića. Iako su mogli otići i kod njenih roditelja u Zaton Obrovački, izabrali su Buković jer su procenili da su tu zaštićeniji nego na drugim mestima. Procena im je, na njihovu nesreću, bila katastrofalna.
“Nešto pre nego je granata udarila u tu kuću, po mraku sam, s obzirom da struje nije bilo, spremila decu u krevet, a nakon toga suprug i ja smo legli u krevet koji se nalazio u istoj prostoriji. Kad je udarila granata u kuću prvo sam, onako u mraku, pošto se nije oglašavao, pipala supruga sve dok mi ruka nije upala u njegovu utrobu.”
Pričala mi je Branka kako su je teško ranjenu smestili u bolnička kola i odvezli najpre u benkovačku ambulantu a zatim u kninsku bolnicu i kako je kola hitne pomoći na putu do Knina zasula kiša gelera od još jedne ispaljene granate ali da ovaj put nije bilo ranjenih. Pričala mi je kako se lečila i oporavljala u banjama Topusko na Kordunu i u Apatinu, odakle je otišla kod strica u Kovin a odatle se preselila u Beograd, gde je jednom prilikom upoznala Branka, izbeglicu iz Siska, sa kojim se počela družiti. Pisala je ocu da sa jednim čovekom, koji joj se sviđa, izlazi na kafu a otac joj je odgovorio: “Kad je tvoje srce sve ono preživelo, a sad misli da je to to, slobodno se ti sredi i udaj”. I udala se.
U septembru 1995. rodila je jedno muško dete, ali su je nakon tri dana obavestili da je dete umrlo, mada nikada nije dobila ni rodni ni smrtni list, a sa gradskog groblja je dobila potvrdu da beba pod njenim imenom nikad nije sahranjena na tom groblju. U februaru 1997. sa Brankom je dobila i sina Pavla, na kojeg je prenela i svu ljubav za predhodno izgubljenu decu.
Sa Pavlom sam razgovarao ovih dana. Branka ima rašta da se ponosi. Njen Pavle je dobar čovek i uspešan sportaš (igra hokej na ledu za Crvenu zvezdu i reprezentaciju Srbije).
Razgovor smo i vodili povodom uvodno pomenutog rešenja, u kojem piše da je spis predmeta, kako to i nalaže Pravilnik o načinu ostvarivanja statusa i prava civilnih stradalnika iz Domovinskog rata, dostavljen Povjerenstvu (komitetu) Ministarstva hrvatskih branitelja za utvrđivanje zapreke iz čl. 5. Zakona o civilnim stradalnicima iz Domovinskog rata, koje im je 12. juna 2023. godine vratilo spis “uz napomenu da je od nadležnih tela pribavilo podatke o podnosiocu zahteva i stradaloj civilnoj osobi temeljem koje podnosilac zahteva izvodi svoj status, te je dalo mišljenje da u pogledu imenovanih postoji zapreka iz člana 5. stav 1. tačka 1. Zakona. Navedenom odredbom je propisano da statuse i prava iz ovog Zakona ne mogu ostvariti pripadnici, pomagači ili saradnici neprijateljskih vojnih i paravojnih jedinica koji su sudelovali u oružanoj agresiji na Republiku Hrvatsku i svi koji su na bilo koji način pomagali neprijatelja, kao ni članovi njihovih porodica temeljem njihova stradanja”, pa je sledom navedenog i rešeno kao u izreci rešenja.
Ni reči o tome kako dete od sedam godina može biti pripadnik, pomagač ili saradnik neprijateljskih vojnih i paravojnih jedinica!? Branka očekuje da će uskoro dobiti slično rešenje i na svoje zahteve da joj se prizna status civilne žrtve i po osnovu stradanju drugog deteta i po osnovu njenog ranjavanja. Po osnovu suprugova stradanja nije ni podnosila zahtev pretpostavljajući da bi mu, iako nije bio vojno angažova, mogli naći neku “zapreku”. Nije joj jasno zašto nadležni organ o svim njenim zahtevima nije odlučivao u jednom postupku.
I nije Branka jedina koja je dobila odbijenicu o priznanju statusa civilne žrtve.
O hrvatskom Zakonu o civilnim žrtvama rata već sam pisao na ovim stranicama (tekst “Hrvatski zakon o ratnim civilnim žrtvama”, objavljen 21. oktobra 2021).
Sada mogu ponoviti ono što sam i tada konstatovao da su se autori ovog zakona zaista potrudili da postave mnoge „zapreke” srpskim stradalnicima i članovima njihovih porodica, posebno onima koji su stradali na području bivše RSK, na putu do priznavanja statusa ratnog stradalnika, bez kojeg se ne može ostvariti nijedno od zakonom predviđenih prava.
Iako smo bili svesni tih “zapreka” savetovali smo i Branki i ostalim srpskim civilnim žrtvama i članovima njihovih porodica da podnesu zahteve za priznanje takvog statusa prema propisanoj proceduri i da budu spremni na „rovovsku” pravnu borbu kroz hrvatske i međunarodne institucije. Borba je počela. Ali kako se boriti protiv “komiteta”, koji deluje izvan upravnog organa koje donosi konačnu odluku, čije mišljenje se, iako bez obrazloženja, mora poštovati.
Jadna je i bedna “demokratija” koja strogoću propisa trenira na diskriminaciji i ubistvima nedužne dece.
Objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 26. septembra 2023, štampano izdanje
