„Веритас“ је у посједу пописа жртава Другог светског рата којег је 1996. објавила Савезна пописна комисија на којем су налазе жртве „фашистичког терора и домаћих издајника“ свих народа и народности који су живели на подручју СФРЈ. На том списку се налази око 657.000 имена, међу којима је око 393.000 српских жртава, што је много мање од званичних и незваничних бројки како укупних жртава тако и припадника појединих народа и народности, које су предмет многих како међунационалних тако и унутарнационалних спорења.
Пошто се ми у „Веритасу“ залажемо за принцип да свака жртва мора да има име, често сам у јавним наступима позивао све грађане да провере да ли су њихови страдали рођаци у Другом светском рату уведени у тај попис, па ако нису да попуне упитник Музеја жртава геноцида како би били накнадно уписани. После мојих јавних позива на десетине људи са разних страна света су и проверавали. Неки су долазили код нас, неки су звали телефоном а неки су нам писали класичном или електронском поштом. Без обзира што је од завршетка Другог светског рата прошло 76 година, разговори са рођацима жртава су пуни емоција. Недавно смо добили једно писмо класичном поштом, адресовано на моје име, чији садржај сам пожелео да поделим са читаоцима „Политике“.
У „Веритасу“ се залажемо за принцип да свака жртва мора да има име и често сам у јавним наступима позивао све грађане да провере да ли су њихови страдали рођаци у Другом светском рату уведени у тај попис, па ако нису да попуне упитник Музеја жртава геноцида како би били накнадно уписани.
„Обраћам Вам се надајући се да ћете ми помоћи донекле. Ја сам једна од многих која није успела да сазна где су кости чланова њихових породица, свирепо убијених у Другом светском рату у Босни.
Мој отац Бранко је био у заробљеништву у логору у Немачкој. Моја мајка Милка је остала сама са петеро деце у селу Врањска код Босанске Крупе. Комшија јој је био муслиман. Чим је наш отац отеран у заробљеништво тај комшија је запалио нашу кућу, па је мама некако успела да побегне у шуму са петеро деце. Та деца су се звала: Милан, Мара, Милева, Бранко и Даница. Та њихова деца су се смрзла у шуми по снегу и мама је остала сама. Муслимани су целу преосталу родбину заклали. Једног маминог ујака су запалили жива.
Када је наш отац успео уз помоћ Бога да дође назад, доживео је велики стрес јер није видео децу и није знао шта се дешава у Врањској. Мој отац је имао заробљенички број 1681. Онда су он и мајка кренули пешице да траже неко друго место за живот. Дошли су до Сремске Митровице код татиног брата, мислећи да ће их он примити у кућу пошто су њега усвојили Немци. Међутим, рођени брат је мог оца истерао на Божић 7. јануара. Шта су друго могли него су пешице кренули даље. Дошли су до села Сутјеска, које се раније звало Сарча. Мој отац, иако заробљеник, који је изгубио петеро деце, једва је добио кућицу од набоја (земље), без врата, без прозора. Та кућа је имала једну собу, кухињу, шпајз и шталу. Било им је много тешко без игде ичега.
У Сутјесци смо рођене моја сестра Мирјана и ја. Сестра је рођена 1948. а ја 1949. Наш живот је био тежак и мученички. Билe смо одлични ђаци. Ја сам завршила за наставника физике и хемије у Зрењанину. Нисам могла тамо у Зрењанину да се запослим јер су други заузели наша радна места. Ја сам као наставник добила посао у Кучеву а сестра није успела да се запосли. Она је обрађивала земљу са оцем. Мој отац није имао пензију па сам ја уздржавала и њега и сестру. Потраживала сам ратну штету али ништа од тога. Мој отац је три пута оперисао тумор на глави а 1985. је ослепео. Чувала га је моја сестра Мирјана. Умро је 1996. а мама 1969. године.
Поштовани господине ја Вас молим да се потрудите и пронађете или чујете где су наша браћа и сестре. Ми смо само на споменику тате и маме написали имена њихове деце. За мене и моју сестру то је рак рана. Волеле би да се негде у штампи објаве имена наше браће и сестара. Ја сам сада узнемирена па не пишем баш лепо али ће те ваљда успети да прочитате. С великим поштовањем за Вас и нада да ћете нешто открити.
Штрбац Душанка, село Нересница код Кучева.“
Писмо сам лако прочитао јер је рукопис био веома читљив. Али сам дуго зурио у његов садржај прије него сам замолио сарадницу да отвори списак жртава Другог свјетског рата у електронској форми. На њему није било никога од петеро Душанкине и Мирјанине браће и сестара.
Пошто је Душанка поред адресе на крају писма ставила и бројеве фиксног и мобилног телефона, окретао сам више пута и у више дана оба броја. Данима се нико није јављао. Понадао сам се да је прича измишљена. Но, садржај писма ме данима прогањао. Помисао на петoро смрзнуте деце и да њихових имена нема у евиденцији жртава није ми дала мира. Док сам размишљао како да проверим да ли уопште постоје Душанка и Мирјана, одлучих, иако је била недеља око ручка, да још једном окренем телефонске бројеве из писма. На мобилни се нико не јави, а на фиксни након дугог звоњења јави се Душанка.
Из тона њеног гласа било ми је јасно да је све што је написала истина. Из подужег разговора дознајем: да јој је отац рођен 1915, да га је отац оженио кад је имао 17 година са девојком из сусједне Суваје која је од њега била старија 3 године; да је муслиман који им је запалио кућу од краве њене мајке сваки дан носио млеко за своју децу, да га је мајка молила да им не пали кућу али да га није умолила; да је отац провео у заробљеништву четири и по године, да је имао 49 кг кад се вратио из заробљеништва, да осим деце није нашао ни оца ни мајку, који су такође страдали док је он био у заробљеништву; да су дедa и баба имали четвoро деце од којих су старије двоје, Душана и Мару, због сиромаштва, дали као слуге једном богатом Немцу у Сремској Митровици, који се по завршетку рата одселио у Немачку а цело имање да је остало очевом брату, који је желео да прими брата Бранка али не и његову жену; да им је мајка умрла од непребола за своје петоро деце, да су је сахранили у Сутјесци, а поред ње и оца, и да су на споменику поред имена родитеља исписали и имена петоро браће и сетара, о којима не знају ни када су рођени, ни када су тачно умрли, ни шта је са њиховим посмртним остацима.
Рекла ми је да је оца када је потпуно ослепио и сестру довела у Нереснице, гдје је користила школски стан, у којем и данас живи са сестром. На питање зашто се не јављају на телефоне, рече ми да јој мобилни више и не ради а фиксни да не чују пошто се налази у ходнику. И даље живе од њене пензије. Рече ми да се нису ни она ни сестра удавале јер од борбе за преживљавање нису имале времена за љубав и удају.
После овог разговора отишао сам на земунски кеј и са једног сплава зурио у реку покушавајући ’утопити‘ слику мајке поред које у некој шуми, у нека зла времена због (не)дела неких злих (не)људи, од хладноће на белом снегу гасну животи њене петоро деце. Не успевам. Ликови Милана, Маре, Милеве, Бранка и Данице ’израњају‘ једно за другим.
Објављено у штампаном издању дневног листа „Политика“, 28. фебруара 2022. године
