U Srbu na obeležavanju 75. godišnjice antifašističkog ustanka u Lici jedan od govornika bio je i Stipe Mesić, inače počasni predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske (SABH)
U Srbu na obeležavanju 75. godišnjice antifašističkog ustanka u Lici jedan od govornika bio je i Stipe Mesić, inače počasni predsednik Saveza antifašističkih boraca i antifašista Hrvatske (SABH). To je onaj isti Stipe koji je 6. juna 1992. na jednom skupu Hrvata u Sidneju govorio: “Mi smo pobedili 10. travnja kad su nam sile osovine priznale hrvatsku državu i pobedili smo jer smo se našli posle rata, opet s pobednicima, za pobedničkim stolom”.
Za one koji ne znaju ili su zaboravili, Mesić je bio poslednji predsednik Predsedništva SFRJ, pre toga i prvi premijer hrvatske vlade, a posle i predsednik Sabora, te u dva mandata predsednik Hrvatske.
Na skupu u Srbu Mesića je ometala grupa žena iz udruženja “Žene u domovinskom ratu” tako što su pevali Tompsonove “domoljubive” pesme. Šta u Tompsonovim pesmama ima loše? Pa njega sluša, po sopstvenom kazivanju, i aktuelna predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović: “Obožavam da slušam Tompsona, a slušala sam ga često u automobilu s decom dok su bila mala”, govorila je u junu gostujući na Narodnom radiju.
Pa Tompson je prošle godine učestvovao u državnom programu proslave “Oluje” u Kninu, i to ne sa jednom pesmom nego celovečernjim koncertom pred 90.000 posetilaca (TV gledaoce i ne računamo), na kojem masa kliče “ubij Srbina” i “za dom spremni”. Kažu da će tako biti i ove godine.
Narod zapravo oponaša državni vrh na čelu sa predsednicom države. Pa koga će drugog? Pa onda se mediji kao čude kada narod u majicama sa natpisom “za dom spremni” krene na antifašiste i kad žene pevaju Tompsonove proustaške pesme kao što su “Jasenovac i Gradiška Stara” i “Čavoglave”.
Pet dana ranije, kao uvod u ustaški dernek u Srbu, Županijski sud u Zagrebu doneo je “istorijsku” presudu kojom je u celosti poništio presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu koji je osuđen na 16 godina zatvora i prisilnog rada, te petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava 1946. godine “zbog saradnje sa italijanskim i nemačkim okupatorom, te ustaškim režimom u NDH, za nasilno katoličenje pravoslavaca, za pomaganje ustaškom režimu, ali i neprijateljsku propagandu nakon kraja rata”.
Zar je iko normalan mogao i posumnjati u baš takav ishod ovog postupka? Stepinčev nećak, inicijator postupka, i sam se začudio kojom brzinom je sud rešio ovaj slučaj. To što je bez ponovnog utvrđivanja činjenica presuda poništena zbog nepoštenog suđenja, to jest nepoštovanja prava na odbranu za hrvatsku javnost ni onako nije važno jer Stepinac je za većinu Hrvata, kako reče ministar Kovač u odgovoru na srpsku protestnu notu, mučenik i svetac. A svetac i zločinac nekako ne ide zajedno.
A samo dan posle ataka u Srbu, hrvatski Vrhovni sud donese i još jednu “istorijsku” odluku Branimiru Glavašu, ikoni “hrvatskog svetog domovinskog rata”, dugogodišnjem ratnom i poratnom gospodaru života i smrti u istočnoj Slavoniji, osnivaču HDZ, generalu i Tuđmanovom bliskom saradniku.
Glavaša je osudio ovovremeni hrvatski sud, isti onaj koji je Stepincu poništio presudu “komunističkog” suda, i to za vreme vladavine njegove stranke. Sa još šest saizvršilaca osuđen je za nezakonita pritvaranja, mučenja i ubistva civila, pretežno srpske nacionalnosti, od sredine jula do kraja decembra 1991. u Osijeku.
Reč je o dva događaja kolokvijalnog naziva “Garaža”, koji potiče od mesta stradavanja Čedomira Vučkovića, koji je pre likvidacije nateran da popije kiselinu iz akumulatora, i “Selotejp”, nazvan po tome što su žrtvama usta i ruke, pre nego što su upucani i gurnuti u reku Dravu, bile obljepljene lepljivom trakom smeđe boje. Treba reći da je isti sud koji je doneo ovu odluku već jednom odlučivao o prvostepenoj presudi i istu potvrdio u činjeničnom delu, koju je ukinuo Ustavni sud kog nije ni interesovao zločin nad nedužnim Srbima već “karakter oružanog sukoba na području RH prije i posle 8. oktobra 1991.”, što tu odluku karakteriše kao više političku nego pravnu.
S obzirom na to da je i Glavaš, poput Stepinca, zaslužan za “konačno rešenje” srpskog pitanja u Hrvatskoj, ne bi me začudilo da na ponovnom suđenju bude oslobođen i da i on jednog dana bude makar kandidat za sveca.
Šta povezuje sve gore pomenute slučajeve i događaje? Najblaže rečeno rehabilitacija i eskalacija ustaštva u Hrvatskoj pred godišnjicu “Oluje”. Tužna je država koja kao dvostruki državni praznik slavi izgon preko 220.000 i umorstvo 1.856. ljudi, pa makar se zvali i Srbi. Jadna je država u kojoj proustaški pevač Tompson drži koncert pred državnim vrhom na kojem i on i publika kliču ustaškim pozdravom “za dom spremni”. A još jadnija je država u kojoj je Mesić najveći antifašista i u kojoj antifašiste čuva policija od profašista.
