Piše: Savo Štrbac
Nakon objavljivanja kolumne „Digitalno priznanje s Velebita: Gde su kosti Bože Latinovića”, u kojoj sam otvorio bolno pitanje sudbine nestalog krajiškog borca, telefonske linije i elektronska pošta „Veritasa“ usijale su se u istom danu. Reakcije koje su stigle ne samo da dopunjuju priču o tragediji porodice Latinović, već sklapaju zapanjujući, gotovo filmski zasnovan mozaik o ljudskim sudbinama rastrgnutim između vojničke lojalnosti, porodice i ideologije.
Prvi glas stigao je iz Pirota. Dragoslav Lešić (82), verni čitalac „Politike”, osetio je moralnu dužnost da posvedoči o čoveku sa video-snimaka o kojem sam pisao – brigadiru Hrvatske vojske Iliji Vincetiću. Ispostaviće se da istorija ne poznaje jednostavne linije razgraničenja i da se u ratni vihor devedesetih ulazilo sa teškim teretom prošlosti.
Lešić je Iliju Vincetića poznavao godinama, još iz vremena njegove službe u JNA, gde je bio aktivni stariji vodnik. Nakon službovanja na Kosmetu, Ilija je sa porodicom – suprugom Mirjanom, Srpkinjom iz Županje čiji je otac bio partizanski prvoborac, i dvoje dece – izgradio život u Pirotu. Niko u vojsci nije sumnjao u njegovu lojalnost. Čak i kada je rat buknuo, kao šef ključnih vojnih magacina, lično je opremio dve lokalne brigade koje su kretale na vukovarsko ratište.
Međutim, iza maske uzornog starešine krila se duboka lična drama o kojoj je znao samo kućni prijatelj Lešić. Ilija je bio surovo razapet: iz Nemačke su ga roditelji molili da dezertira, dok je iz Osijeka očajnički zvala sestra, udata za Srbina, plačući da će joj Branimir Glavaš – tadašnji gospodar života i smrti u gradu – ubiti muža i decu ako joj brat ne pređe na hrvatsku stranu. Suprugu i decu je na kraju sklonio na bezbedno, a sam ostao na straži, suočen sa sopstvenim demonima.
A onda, preokret. Nakon opremanja brigada za Vukovar, Ilija tajnovito zove Lešića, navodno na putu za Beograd, moleći ga da mu obiđe stan. Istina je bila mnogo dalja – poziv je stigao iz Bugarske. U napuštenom pirotskom stanu, Lešić pronalazi kratko pismo, ključeve i službeni pištolj. Poruka je bila jasna: pritisak je postao neizdrživ. Vojna komisija je odmah izvršila inventuru u magacinima kojima je Ilija upravljao. Pedantnost vojnika ostala je netaknuta: sve je bilo na svom mestu, ni jedan jedini metak nije falio.
Ubrzo se saznalo da je Ilija Vincetić obukao uniformu ZNG-a, odmotavajući klupko porodične istorije u suprotnom smeru. Ipak, da stvari nikada nisu crno-bele, pokazuje sledeći događaj: jedan oficir JNA, rodom upravo iz Pirota, zarobljen je od strane hrvatskih snaga na velebitskom repetitoru Ćelavac. Iz sigurne smrti izvukao ga je upravo Ilija – čovek koji ga je i zarobio, omogućivši mu da se živ vrati svojima. Taj oficir i danas živi u Pirotu, svedočeći o poklonjenom životu.
Rat je, ipak, nemilosrdno uzeo danak i porodici. Ilija nikada nije stigao do prve supruge u Nemačku. Usledio je razvod, novi život i trajan geografski rased među decom. Godinama kasnije, već teško bolestan, Ilija se javio starom prijatelju Lešiću iz Zadra, nudeći da snosi sve troškove puta i garantujući mu bezbednost, uz reči da je sada „moćan i imućan”. Potreba za svedočenjem i ljudskim kontaktom iz nekog prošlog života bila je jača od vremena.
Međutim, nasuprot Ilijinoj kompleksnoj sudbini, stoji potpuno mračna strana njegove porodice – njegov rođeni brat Pero Vincetić, u ratu poznatiji kao Pera Konj. Dok je Ilija službovao u JNA, mlađi brat Pero je kod njega u Pirotu završavao srednju školu. Još tokom služenja vojnog roka u Surdulici, Pero je zbog otvorenog veličanja ustaštva bio sankcionisan, nakon čega preko Bugarske beži u emigraciju. Početkom devedesetih vraća se u rodnu Posavinu i postaje upravnik zloglasnog improvizovanog logora za žene u Donjoj Mahali kod Orašja. Optužen za stravična mučenja i silovanja Srpkinja, promenio je identitet i skrivao se u Hrvatskoj. Preminuo je u istražnom zatvoru u Osijeku 2021. godine, ne dočekavši presudu. Na odru mu je govor držao upravo brat Ilija, braneći porodičnu verziju „istine o odbrani Posavine”.
Istoga dana kada se javio Lešić, stigao je i poziv iz Nemačke od Predraga Peđe Cupaća, neumornog istraživača stradanja pripadnika Vojske Republike Srpske. Cupać je, gledajući onaj javni podkast u kojem Ilija Vincetić otvoreno govori o zarobljavanju krajiškog borca Bože Latinovića na Velebitu, uspeo da pronađe Ilijin broj u Zadru i direktno ga suoči sa ključnim pitanjem: Šta se desilo sa Božom?
Ilijina verzija unosi novu svetlost, ali i gnev porodice. On je potvrdio da je lično zarobio ranjenog Latinovića, ali tvrdi da mu je njegova tadašnja supruga previla ranu koja nije bila opasna po život, te da su zajedno proveli noć i popili čaj. Nakon toga, Latinović je spušten sa planine i predat zadarskoj Vojnoj policiji. Kada je nakon nekoliko dana saznao da je Božo preminuo, tvrdi da je bio besan jer je čovek ubijen bez razloga. Gde su kosti – navodno ne zna, ali je izrazio spremnost da sve ovo ponovi pred pravosudnim organinima.
Paralelno sa ovim saznanjima, telefonom mi se javio i Dušan Z., koji već godinama živi u Hrvatskoj. Kao Božin dugogodišnji predratni kolega i saborac iz iste jedinice, on takođe decenijama pokušava da razjasni njegovu sudbinu. Prema njegovim rečima, pojedini tragovi ukazuju na to da je Božo sišao živ sa Velebita u Starigrad, ali da je verovatno „nestao” u moru prilikom prevoza čamcem prema Zadru. Ovaj podatak o misterioznom nestanku u moru zapravo indirektno potkrepljuje Ilijinu verziju – da je Božo likvidiran bez razloga nakon predaje Vojnoj policiji, što baca svetlo i na razloge Ilijinog tadašnjeg besa. Iako Dušan nije gledao podkast niti čitao prethodnu kolumnu, obećao je da će, vođen ovim novim detaljima, lično potražiti Iliju i tražiti odgovore.
Ove dramatične reakcije i iznenadna priznanja konačno su pokrenule pravni mehanizam koji je decenijama tapkao u mestu. Nakon javno iznetih činjenica, sinovi pokojnog Bože Latinovića podneli su zvaničnu krivičnu prijavu Županijskom državnom odvjetništvu u Splitu protiv Ilije Vincetića i NN počinilaca ubistva. Gotovo identičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije podneo je i Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”.
Krug se zatvara tamo gde je i počeo – u teškom traganju za istinom. Priča o braći Vincetić, razapetoj između dve vojske, porodičnih ucena, pirotskih magacina i velebitskih magli, ogledalo je vremena u kojem su herojstvo, zločin, izdaja i milost bili udaljeni tek za širinu jednog vojničkog koraka. Ali iznad svega, ova priča ostaje lelek sinova koji, trideset pet godina kasnije, traže samo jedno: kosti svog oca.
Politika, 28.07.2026. štampano izdanje
