D.I.C. Veritas

Politika, 28.11.2012., Моји Крајишици су били у праву

„Веритас“ је основан исте године кад и Хашки трибунал и за непуних 20 година постојања путеви су им се често испреплитали. Понекад ми се чини да је „Веритас“ и опстајао све ове године управо зато што је смисао свог рада проналазио у веома конструктивној сарадњи са Тужилаштвом трибунала и у уверењу да ће правда победити.

А уопште није било ни једноставно ни безбедно живети међу Србима и сарађивати, посебно оних ратних година, са „омраженим“ Хашким трибуналом.

Наиме, Срби су оснивање трибунала дочекали „на нож“, сматрајући да је и основан са задатком да, кроз формални судски поступак, верификује, на глобалном нивоу, већ формирано мишљење о Србима као агресорима и „лошим момцима“.

Ни ја нисам имао боље мишљење о задацима и циљевима трибунала, али сам сматрао да ће тај суд опстати и радити упркос српском бојкоту, па када већ не можемо да спречимо његов рад, хајде, говорио сам себи и другима, да покушамо изнутра, преко конструктивне сарадње, да мењамо његову примарну улогу. И тек кад видимо какав ће његов однос бити према нашим доказима, моћи ћемо дати и валидну оцену његовог рада.

Од новембра 1994., када сам у Книну испред „Веритаса“ први пут примио делегацију Хашког тужилаштва, па све до доношења првостепене пресуде у предмету „Олуја“, сарађивао сам, директно или индиректно, са више десетина службеника и функционера трибунала, укључујући истражитеље, тужиоце и судије, а било их је са свих меридијана. С многима сам се спријатељио, с понеким и побратимио.

Неки су, попут Непалке Кабите, пролили много суза слушајући и записујући трагичне исказе прогнаних Крајишника. Сусретао сам се и са главним тужитељкама, Луиз Арбур и Карлом дел Понте, и са њима договарао стратегију за истраге у којима су Крајишници жртве, као и са њиховим замеником, Аустралијанцем Блуитом, који ме је охрабривао да наставимо сарадњу која мора довести до правде за крајишке жртве.

Резултат те сарадње биле су интензивне вишегодишње истраге у предметима: „Госпић ’91.“ (након завршене истраге предмет предат хрватском правосуђу, окончан правоснажном осуђујућом пресудом против тројице од петорице оптужених); „Медачки џеп“ (након подизања оптужнице против тројице хрватских генерала предмет уступљен хрватском правосуђу, окончан осуђујућом пресудом против једног оптуженика); и „Олуја“ .

Било је и других спорадичних истрага (Пакрачка пољана, Паулин Двор, Осијек, Сисак, Вуковар, Лора, Керестинац, Марино Село, Вариводе, Гошић, Грубори, Двор…) за које је Хашко тужилаштво прикупљене доказе достављало хрватском правосуђу; неки од тих поступака су окончани осуђујућим пресудама, неки су у фазама истраге или оптужења, а неки ће тек бити процесуирани.

Предмет „Олуја“ је једини предмет у којем су Крајишници жртве, а који је суђен у Хагу. Првостепени поступак је окончан осуђујућом пресудом двојици хрватских генерала за учествовање у „удруженом злочиначком подухвату (УЗП), са Туђманом на челу као председником државе, с циљем да се Срби присилно и трајно истерају са подручја Крајине“, осудивши једног (Готовину) на 24, а другог (Маркача) на 18 година затвора.

Нас крајишке Србе задовољавала је квалификација из првостепене пресуде којом је „Олуја“ окарактерисана као УЗП, јер би нам као таква, да је била и потврђена, пружала реалну шансу да брже и лакше повратимо одузета и ускраћена нам лична, имовинска и политичка права.

И да је Жалбено веће потврдило ту првостепену пресуду у делу о УЗП, данас бисмо ми крајишки Срби могли Хашком трибуналу, након двадесетогодишњег рада, дати позитивну оцену.

Али није тако било. Петочлано Жалбено веће, са судијом Мероном на челу, уједно и председником трибунала, прегласавањем (3:2) доноси ослобађајућу пресуду по свим тачкама и свим основама из оптужбе. Поступак незабележен до тада у пракси овог трибунала!

Хрвати ликују у хистеричном заносу, Срби огорчени и први пут јединствени у оцени да је ова пресуда дубоко неправедна.

А да је само један судија Жалбеног већа променио мишљење улоге би биле потпуно измењене. Србима је каква-таква утеха чињеница да је пет од осам судија из Претресног (3) и Жалбеног (2) већа гласало за осуду.

То што смо ми Срби огорчени већинском одлуком Жалбеног већа потпуно је разумљиво. Али како разумети незапамћену жестину неслагања судија Жалбеног већа?

Наиме, судије које су остале у мањини грубо и отворено тврде да су судије у већини погрешно тумачиле и игнорисале налазе Претресног већа (судија Ађијус), резоновање већине називају „гротескним“ и инсинуирају да је такво резоновање имало ванправне мотиве, док пресуду описују као „супротну сваком схватању правде“ (судија Покар).

Управо из оцена те двојице, рекло би се, часних судија, произлази и закључак да је углед Хашког трибунала тотално урушен. Главе му је дошао лично његов, надам се и последњи, председник Теодор Мерон, који му је у свом тексту у „Политици“ (19. новембар) доделио много паушалних позитивних, могло би се рећи и нарцисоидних, епитета.

А мени остаје да с пуно горчине признам да су моји сународници били у праву када су тврдили, још приликом његовог оснивања, да је Хашки трибунал заиста антисрпски.

Саво Штрбац*

*Информационо-документациони центар „Веритас“
објављено: 28/11/2012

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.