Тајминг ратне завршнице утаначили су Американци. Бил Клинтон је желео други мандат, односно победу на председничким изборима 1996. године
Paчун босанског рата није се могао измирити без Републике Српске Крајине. Боље речено, цех мировног споразума у БиХ морала је платити книнска република. Трговина у троуглу Милошевић–Туђман–Караџић, ценкање крвљу, нафтом, српством и квадратним километрима, могла се поткусурити једино тоталном пропашћу РС Крајине. А да би цела операција изгледала као свршен чин, као нешто што се није могло десити на други начин, претходно је морала страдати и босанска, тзв. Висока Крајина (подручја Дрвара, Грахова, Петровца и Гламоча) како би Книн био стиснут и с леђа, у смртна клешта, а територија Републике Српске приближила се задатом комаду простора БиХ од 49 одсто.
Тајминг ратне завршнице утаначили су Американци. Бил Клинтон је желео други мандат, односно победу на председничким изборима 1996. године. А изузетно битан фактор председничког окршаја јесу прелиминарни избори у држави Њу Хемпшир, који се одржавају годину дана раније. По правилу, спољна политика не може добити изборе, али она је најбољи начин да се они изгубе. А Клинтон није хтео да ризикује. Босански рат морао је бити докрајчен односно уклоњен с насловних страна.
Такав посао није се могао обавити без моћног сарадника на терену, па макар се он звао и Слободан Милошевић. Лорд Дејвид Овен, у својој књизи „Балканска одисеја”, портретишући Милошевића каже: „Добро познаје Америку и зналачки ће причати о демократској и републиканској политици и променљивом значају прелиминарних избора у Њу Хемпширу.”
Дотични Овен, почетком 1995, чекајући на атинском аеродрому Милошевићев авион који ће га пребацити за Београд, срео се са путницима који су тим истим авионом стигли из Београда. Били су то Милан Милутиновић, тадашњи југословенски амбасадор у Грчкој, и нико други до шеф Клинтонове Демократске странке за Њу Хемпшир Крис Спајро, који се враћао са ћаскања с Милошевићем. У разговору, Спајро се поверио Овену да је Клинтон дао инструкцију по којој „последња ствар коју желе јесте да Босна постане проблем у кампањи у Њу Хемпширу” и да је наредио да се све заврши до почетка те кампање.
Изолован од Београда и света, Караџић је своју канилу за дисање пронашао у лику Фрање Туђмана. Када је Војска Републике Српске ћутке одгледала првомајску, западнославонску српску драму с друге стране Саве, Овен се досетио једне раније епизоде: „Тада сам се сетио Туђмановог одушевљења од неколико месеци раније када ми је причао о Караџићевој приватној мапи коју је предложио његовој (хрватској) влади, а која је велике делове Крајине давала Хрватској.” Које Крајине – Книнске или Високе? По каснијем развоју догађаја, јасно је: на менију су биле обе Крајине.
У октобру 1994, непосредно пред почетак војних операција које ће потврдити основаност ових тврдњи, бивши министар спољних послова Хрватске Здравко Мршић изјављује да Пале предлажу нову поделу БиХ у којој, „неочекивано”, нуде велику територију између Уне и Врбаса „како би се око УНПА зоне (САО Крајине, оп. а.) створио заштитни појас”.
Хрвоје Шаринић, специјални Туђманов емисар за договоре с Милошевићем, у својој књизи „Сви моји тајни преговори са Слободаном Милошевићем”, наводи да му је Милошевић, 12. децембра 1994. у Београду, рекао: „Слажем се да се енклаве на истоку (Сребреница и Жепа) припоје Србима, а да компензација буде на западу.”
Демонска формула изласка из ратне играрије била је пројектована линија Ливно–Бихаћ. Операција је почела 24. октобра 1994. године. Муслиманска војска из бихаћке енклаве проваљује према Грахову и Петровцу, а истовремено муслиманске и снаге ХВО нападају Купрес. Муслиманским изливањем из Бихаћа изазвана је масивна српска контраофанзива.
А Купрес, „пупак Босне”, пао је у хрватске руке 3. новембра. Тако је обезбеђен бок пузећој окупацији из правца Ливна.
На дан СФРЈ, 29. новембра, таман кад је заустављен српски улазак у Бихаћ, где је ангажована главнина српских снага из западне Босне, следи удар с другог краја поменуте пројектоване линије.
Хрвоје Шаринић пише да му је Милошевић, 12. децембра 1994. у Београду, рекао: „Слажем се да се енклаве на истоку (Сребреница и Жепа) припоје Србима, а да компензација буде на западу.”
Регуларна хрватска војска (елитне бригаде: сплитска и вараждинска), у садејству са ХВО, почиње офанзиву из Ливањског поља према Гламочу, Грахову и Динари, односно Книну. Ова акција за коју је хрватска шифра била „Зима ’94”, трајала је до 24. децембра. Већ почетком децембра Хрвати су окупирали десетак српских села у Ливањском пољу, четири хиљаде Срба је избегло, а хрватска војска напредовала је на сва три правца. Српски отпор био је спорадичан.
Ход ливањског надирања морао је бити бешуман и смртоносан. Хрвати, договорно и намерно, праве полугодишњу паузу чекајући и утврђујући се. Зашто су Хрвати стали пред најслабијом тачком српске одбране коју је, с босанске стране, штитио слабашни Други крајишки корпус (оно што није било на бихаћком фронту), а на Динари, с книнске стране, једна сеоска чета? О тим разлозима говори хрватски генерал Анте Готовина, командант ове „бојишнице”, у својој књизи „Нападајни бојеви и операције ХВ и ХВО”:
„Планирање бојних активности на Динари почело је средином студеног 1994. При изради планова за нападај морало се водити рачуна о неколико осјетљивих питања: ангажирање у то вријеме на територији Републике БиХ (односно хрватске Херцег Босне), на том простору, морало је бити под највишим ступњем тајности, а започињање нападајних дјеловања на Динари, уза саму државну границу, везано је с ризиком, како ће на то реагирати побуњени Срби у РХ, хоће ли се и даље придржавати Загребачког споразума итд. У том је тренутку наш интерес је био придржавање тог споразума.”
Дан после почетка ливањске офанзиве, 30. новембра, хрватски министар одбране Гојко Шушак потписује у Пентагону Меморандум о војној сарадњи Хрватске и САД који, с америчке стране, парафира министар одбране Вилијам Пери. Туђману је од тада преостало само да следи „упуте”. Тако препарирани, Хрвати чак прихватају две измене економског споразума с Крајином, које је тражило книнско вођство!
Војне планове и обуку хрватске војске Американци усмеравају и контролишу и преко своје паравојне агенције МПРИ. Експерти ЦИА стижу на Брач одакле беспилотним летелицама извиђају српске положаје у Крајини и југозападној Босни. На крају, амерички бомбардери из базе Авијано започињу „хрватски’ напад на Крајину, 4. августа.
Слободан Милошевић био је тада, у време велике бихаћке кризе, са свих, западних и источних, страна проглашен за спаситеља, односно: „незаобилазног партнера” (Ален Жипе), „једину наду” (АНСА), „веома корисног” и оног који је „на правој страни” (Андреј Козирјев), „човек од користи” (Фон Штулпнагл).
Средином јануара 1995. Бил Клинтон прима у аудијенцију двојицу Милошевићевих интимуса, Богољуба Карића и Душана Митевића. Хрват најближи Милошевићу, Туђманов амбасадор у Београду Звонимир Марковић, у интервјуу „Слободној Далмацији”, крајем децембра 1994, осуђује хрватске медије зато што сатанизују Милошевића. „Сатанизацијом Милошевића само губимо вријеме, јер тиме не добијамо праву слику о њему”, каже Марковић уз напомену да Милошевић није „статичан политичар”, јер његова политика „стално тече”.
Неповерљиве Хрвате умирује Овен: „Кључ решења у БиХ јесте црта Ливно–Бихаћ, што изолира Книн. Стога предлажем да им сада дате зрака (нафте) с обзиром на то да ћете их на тај начин изолирати извана, а не изнутра”, а разгаљује Милошевић: „Све ћете на крају да добијете, али превише вам се жури” (оба цитата према Шаринићу).
Тако је креиран финални чин фарсе, оно што је и после две деценије жута мрља у очима српске јавности: док су све цеви книнске одбране биле уперене ка западу, према средњем Јадрану, ликвидатор је стигао са супротне стране – с леђа.
Povezani tekstovi
