У 18. вијеку манастир се премјестио уз ријеку Цетину, чији је звоник био висок чак 28 метара, бесједи јеромонах Јован о историји Манастира Драговића, свјетионика српства у Светој далматинској земљи.
На голом далматинском кршу, на камену из кога су поникли највећи јунаци, на самој обали највећег вјештачког језера у Хрватској – Перучког налази се православни Манастир Драговић који датира из 1395. године.
Он и данас одолијева бури са Динаре и свједочи о постојању Срба у Далматинској загори.
На уласку у манастирско двориште, озарена лица и чврстог стиска руке дочекује вјернике јеромонах Јован.
Бура повија чемпресе у дворишту, као да показује да је Србин у Далмацији као соко у лету – свој на своме.
Манастир Драговић датира из 14. вијека, тачније из 1395. године. По предању манастир је настао као збијег послије Косовске битке на извору ријеке Драговића.
- Касније, у 18. вијеку, манастир се премјестио уз ријеку Цетину, чији је звоник био висок чак 28 метара – бесједи јеромонах Јован о историји Манастира Драговића, свјетионика српства у Светој далматинској земљи.
Према његовим ријечима, у то вријеме братство манастира било је бројно – имало је 15 монаха.
- Нажалост, ријека Цетина је граница између Османлијског царства и Млетака, Аустро-угара и других, због чега је Светиња стално била на мети пљачкања и страдања. Како историчари кажу, Драговић је најхудије среће од свих далматинских светиња, јер је био граница између истока и запада – казује калуђер Јован.
Манастир је опет доживио тешку судбину – потопљен је у хидроакумулационом језеру Перуча педесетих година прошлог вијека.
Иако је стари манастир Драговић остао под језером Перуча, у данашњем манастиру љубав се умножила и ко год да дође каже да осјећа посебан мир. И заиста, сваке године када се водостај језера смањи изроне остаци потопљеног манастира.
- Све то симболизује страдање али и васкршњу радост која је неизмјерна и нама који боравимо у овој вољеној далматинској земљи једна велика утјеха – прича јеромонах Јован са бескрајном надом у гласу за боље сутра.
Манастир Драговић свједочи о постојању српског живља у Далмацији вијековима уназад – “олује” су Далматинце расуле по свијету, али их упркос свему поново враћају у родну груду.
- Наш народ је зидао велелепне цркве упркос свим недаћама, замислите колико је само требало љубави и труда у овој нашој кршној Далмацији да се сазида богомоља – објашњава калуђер Јован.
Далматинци, како их обично зову горштаци, за себе кажу да су горди у смислу опстанка у земљи гдје су камен и сунце права борба за опстанак.
Иако вијековима изложени страдањима, остали су и враћају се из љубави према завичају.
- Бити Србин у Далмацији је много лијепо. Вратили смо се да покажемо да смо ту и да остајемо – прича монах Јован о животу у Далмацији. Он у манастиру Драговићу живи од 2004. године.
Јован поручује да се увијек треба вратити тамо гдје си рођен.
- Рођен сам у Далмацији и ту дијелом припадам – овдје су живјели моји преци. Као онај мали каменчић из овог крша могу себе овдје уградити да ме види она бака или дјед – прича монаха Јован.
Он напомиње да је љубав према Далмацији “изнад свих људских удобности и да је то порука свима онима који желе да се врате у земљу оца, дједа и коријена”.
Православне светиње у Далмацији стуб су вјере и идентитета мученичког и страдалног народа, али гордог и јуначког, који одолијева бројним “олујама” и бурама – народа који је оставио иза себе дубок траг у историји човјечанства.
И док живот у савременом свијету брзо тече, у Далмацији као да је стао, али љубав према камену, Сунцу и бури вратила је најхрабрије.
Туга и жал за прошлим временима испреплетени су чежњом за повратком , али пишу нове странице историје са поруком “да ће Васкрснути православна Далмација”.
Povezani tekstovi
