U Ujedinjenim nacijama održan je panel “Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koji se čuju”, na kojem su govorili Srbi koji su doživeli ili su bili svedoci zločina u prethodnim decenijama.
Pred zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija na kojoj će se razmatrati rezolucija o Srebrenici, u Njujorku je održan panel ”Mi govorimo jer oni ne mogu – glasovi koji se čuju”.
Štrbac za RTS: Kasno smo se uključili
Savo Štrbac, predsednik Informaciono-dokumentacionog centra “Veritas”, rekao je da su Srbi nedovoljno poklanjali pažnje stradanju našeg naroda i da smo se kasno uključili.
“Mi nemamo sređene spiskove, nemamo spiskove o stradanju Srba iz 1999. godine, ima krivice i na našoj stran“, rekao je Štrbac.
“Mi imamo dokaze o stradanju Srba, a kasno smo se uključili. Ovo što mi sad radimo tamo, to su ove druge strane u sukobu na ovim prostorima i Hrvati i Bošnjaci i Albanci, oni su to od početka radili, tu su ulagane velika sredstva, da dopru svuda po svetu”, naveo je Štrac.
Drecun za RTS: Dobro je da se čuju svedočenja
Predsednik Skupštinskog odbora za odbranu i unutrašnje poslove Milovan Drecun rekao je da nije siguran da je Generalna skupština UN forum za iznošenje takvih tragičnih priča i da misli da je to politička namera da se iskoriste tragedije tih ljudi i da se u političkom smislu postignu neki ciljevi, a ne da se razotkrije istina.
“Ti zločini se često zloupotrebljavaju od strane nekih država i nekih pojedinaca i organizacija”, rekao je Drecun i dodao da je dobro da se govori o tome, pošto se i svedočenja nekad zloupotrebljavaju.
Vučić: Duboko sam dirnut svedočenjima, pozivam vas da ne glasate za rezoluciju
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je duboko dirnut svedočenjima koja je čuo i zahvalio se svim žrtvama na tome što su se obratile na današnjem panelu.
“Ovo je samo grupa ljudi koja živi u SAD. Nismo doveli stotine i hiljade ljudi srpskog porekla iz Bosne i Srbije. Hteli smo samo da pokašemo svim državama članicama i njihovim predstavnicima i njihovim delegacijama ovde da istina nije jednostrana. Neke od žrtava su to upravo rekle”, naveo je predsednik Srbije.
“Želim još jednom da ponovim da Srbija nikad neće biti ućutkana i ne ćutimo o strašnim događajima u Srebrenici. Uhapsili smo i izručili sve koji su bili lično odgovorni za užasni zločin koji se desio u Srebrenici. To govori i o individualnoj odgovornosti tih ljudi”, rekao je Vučić.
Istakao je kako smo svi čuli žrtve i da oni nisu političari, već obični ljudi i da će svima njima biti jako teško ukoliko rezolucija bude usvojena.
“Zašto je tako? Svi oni su bili žrtve i odjednom će biti obeleženi kao deo genocidnog naroda. Znam da ćete reći da to nije tačno, da su usvojeni amandmani koji to oporvrgavaju, onda vam postavljam pitanje, zašto se usvaja ta rezolucija”, rekao je Vučić.
Dodao je da je, ako se radi o individualnoj odgovornosti, to već utvrđeno preko različitih presuda i da je svima njima suđeno i da su poslati u zatvor.
Podsetio je da su Srbi proporcionalno govoreći najviše propatili u Prvom svetskom ratu izgubivši 28 odsto ukupne populacije.
Vučić je podsetio kako su dva predsednika Srbije otišla u Srebrenicu i da je on to uradio 2015. godine.
“Otišao sam da se poklonim i skoro sam linčovan. Čak i posle toga nisu nađeni ljudi koji su me napali. Da li se to ikad desilo na nekom drugom mestu u današnjoj Evropi ili svetu, da jednog premijera žestoko napadne mnoštvo ljudi i da niko ne odgovara za to”, rekao je Vučić.
Naveo je da će se, ukoliko se rezolucija usvoji, na jednoj strani slaviti, na drugoj će vladati ogorčenje, tuga i ljutnja i upitao da li je to cilj.
“Da li će ova rezolucija ujediniti ljude u Bosni. Neće. Da li će ova rezolucija ujediniti ljude u regionu. Neće, nikako. Zašto onda to radimo? Da li će obezbediti mir u predstojećim godinama? Svi znate da je odgovor negativan. Koja je onda prava svrha?”, upitao je predsednik.
“Još jednom vas preklinjem, pošto ne mogu da pretim kao drugi, ne mogu da ucenjujem druge zemlje kao što neki od zemalja konspiratora rade prema drugima, pošto mi dolazimo iz relativno male zemlje, jednog ponosnog naroda koji je uspeo da zaštiti svoj ponos i dostojanstvo. Pozivam vas da ne glasate za ovu rezoluciju”, naglasio je Aleksandar Vučić.
Istakao je da je ponosan na činjenicu “da smo uvek voleli slobodu i plaćali visoku cenu za slobodu naše zemlje i našeg naroda”.
“Samo vas još jednom molim da ponovo razmislite o svojim stavovima i odlukama, jer to može uticati na mnoge stvari u budućnosti, ne samo u regionu iz kojeg ja dolazim, već i u celom svetu”, zaključio je predsednik Vučić.
Gregori Tosi: Čuli smo svedočenja koja nisu u jednačini nijedne rezolucije
Advokat iz Vašingtona Gregori Tosi, koji je radio kao generalni konzul za američke senatore i članove Predstavničkog doma i kao parničar u međunarodnim sporovima, istakao je da oni koji su svedočili ne traže ništa drugo sem jednake pravde.
“Oni traže da sve žrtve imaju jednaku pravdu – i srpske, i hrvatske i bošnjačke – a Rezolucija koja se nalazi ispred UN-a, zapravo, ne vodi ka tome”, rekao je Tosi.
Istakao je da su to svedoci danas jasno i lepo predočili i da bi Rezolucija koja se odnosi na sve žrtve i jednakoj pravdi za sve, bila rešenje.
“Čuli smo i o onima koji nisu uspeli da prežive. Nismo čuli da su oni deo te jednačine rezolucije, i ova Rezolucija ih neće uključiti. Važno je da se ima na umu, kada se razmišlja o rezolucijama, da se u obzir uzmu učesnici, a u slučaju BiH to su i Srbi, i Hrvati i Bošnjaci”, zaključio je Tosi.
Smatra da Srbi nisu uzeti u obzir prilikom uobličavanja Rezolucije.
“Ona će samo da napravi dalja neprijateljstva”, naglasio je Tosi.
Miroslav Jović: Usvajanje rezolucije bi vratilo duhove iz prošlosti
Obratio se i Miroslav Jović koji je rođen u Bosanskom Grahovu, a već 25 godina živi i radi u SAD.
“U avgustu 1995. moj rodni grad je bio žrtva operacije ‘Oluja', vojne akcije koje su izvele jedinicie hrvatske vojske protiv srpskih snaga na teritoriji Bosne i Hercegovine. Mi, Srbi iz Bosanskog Grahova, proterani smo iz svojih domova u izbeglištvo. Svi ti ljudi, moja porodica i ja, komšije, prijatelji. Stanovništvo Bosanskog Grahova je sada palo na dve do tri hiljade, što je manje od pet odsto broja pre rata”, naveo je Jović.
Kako je naveo, povremeno odlazi tamo u posetu i vidi da su se pojavili znakovi zajedničkog života i saradnje između suseda različitih nacionalnosti.
“Usvajanje ove rezolucije bi samo vratilo duhove iz prošlosti. Svedočenja koja ste čuli pre mene i ljudi iz moje zajednice, kojih na Srednjem zapadu SAD ima desetine, ako ne i stotine ljudi koji su bili u istoj situaciji kao Duška, Svetlana, Diana i bilo ko od gospode s moje leve strane i prekoputa. Nije bilo moguće dovesti ih sve ovamo da ispričaju svoje priče”, rekao je Jović.
Kako je rekao, ništa dobro neće izaći iz otvaranja Pandorine kutije ovom rezolucijom.
“Postojala je mogućnost, ali ovo nas samo vraća unazad, ne idemo dalje. Ponovnim otvaranjem tih rana, rat će opet iznova i iznova uništavati svaki tračak nade za saradnjom ili suživotom u tom delu sveta”, rekao je Jović.
Dodao je da je u poslednjih 25 godina pričao sa Srbima koji su preživeli rat i da danas govori i u ime ljudi koji nisu mogli da dođu, kao što je Ranko, koji je bio hapšen i mučen, koga nakon toga, čak ni supruga ni deca, nisu mogli prepoznati.
“Jedini razlog zašto govorim danas u ime Ranka jeste zato što ne može da putuje, deo njegove noge je jednostavno amputiran zbog zdravstvenih problema koje je imao u proteklih 29 godina, tako da nije mogao da se ovde danas pojavi. Sada je ova rezolucija otvorila još jednu ranu koja je duboka i bolna za gospodina Ranka, govorim o gospodinu Ranku, ali govorim i o desetinama hiljada drugih ljudi”, rekao je Jović.
Kako je Jović rekao, usvajanje ove rezolucije označiće Ranka, ali i mnoge druge kao i njihove porodice, koji su bili žrtve, kao ubice.
Pomenuo je još jedan tragični događaj u kome je 12-godišnje dete Slobodan Stojanović mučen i ubijen, a čija krivica jedina je bila što je Srbin i činjenica da posle progona sa porodicom vratio u svoje selo da uzme svog psa.
Istakao je da će definitivno ova rezolucija biti loša za budućnost odnosa u regionu.
Dijana Ivanović: Moj otac je molio da ga ubiju, toliko su ga mučili
Dijana Ivanović ispričala je priču o svojoj porodici tokom rata. Rođena je u Livnu u Bosni i Hercegovini, mestu u kojem je pre rata živelo 5.000 Srba, a danas ih je ostalo samo 20.
Znajući strahote i civilne gubitke koje su Srbi iskusili u Drugom svetskom ratu, Dijanini roditelji su 1991. odlučili da pošalju svoje četvoro dece u Srbiju.
Oni, kako kaže, nisu želeli da napuste svoj dom i dalje su se nadali da će se sve rešiti u najboljem redu i nadali su se miru.
“Verovali su da im niko neće naškoditi jer su bili dobri ljudi, poznati u zajednici po tome što su pomagali drugima, uključujući Hrvate i Bošnjake. Ali moji roditelji su bili Srbi i tu je sve počelo”, rekla je Dijana.
U maju 1992. godine pet hrvatskih vojnika je došlo i odvelo njenog oca Radeta na ispitivanje i on se nikada više nije vratio kući.
Prvo je, kaže, bio smešten u policijsku stanicu sa mnogim drugim Srbima, a kasnije je poslat u srednju školu “Ivan Goran Kovačić” koja je bila pretvorena u koncentracioni logor za Srbe, a koji su vodili Hrvati i Bošnjaci.
Smešten je, kaže, u malu sobu devet kvadrata sa još 12 Srba, koji su bili iz Srbije, ali su radili kao sezonski radnici u Hrvatskoj i Sloveniji.
“Ovi Srbi su uhvaćeni i dovedeni u logor u Livnu. Moj otac je rekao da je jedan siroti čovek svakodnevno mučen i na kraju ubijen. Moj otac je takođe mučen svakodnevno pet i po meseci, uglavnom od strane hrvatskih policajaca, koji su mu bili prijatelji pre rata. Bošnjački prijatelji i susedi su hvatali svoje susede Srbe i to se sve ponavljalo i to u velikoj meri”, ispričala je Dijana.
Njenog oca su, priča Dijana, mučili, tukli pesnicama, čizmama, žicama, pendrecima, a mučenje se završavalo tako što su ga manijakalno izgazili. Stavljali su mu pušku u usta, preteći da će ga ubiti.
“Moj otac je bio u takvom bolu da je molio. Molio je da ga ubiju. Ali su mu rekli da zato što je Srbin, da će ga prvo mučiti pa tek onda ubiti. Kad bi jednom od mučitelja dosadilo, novi bi došao i nastavio sa strašnim ciklusom dok i njemu ne dosadi. Jedne noći su mu vezali povez i odvezili ga u šumu gde su hteli da ga ubiju. Izveli su ga iz auta i rekli mu da pazi korake jer može stati na nečije telo. Stavili su mu pištolj na čelo i pucali, međutim pištolj je bio prazan namerno”, ispričala je Dijana.
Ovi i drugi psihološki pritisci i traume su, kaže, bili svakodnevni, a posipali bi vodu po njemu i mučili.
“Oštetili su mu telo tako što bi ga ispekli, tako da je imao opekotine do kraja života. Često su ga stavljali u samicu na nekoliko dana bez hrane i vode, bez ćebeta, kreveta ili bilo čega drugog. Spavao je na betonskom podu pet i po meseci”, rekla je Dijana.
Njena majka Ljubica je imala istu sudbinu kao i otac.
Dok je otac bio u logoru, živela u konstantnom strahu od toga da će joj zapaliti kuću.
Primećivala je da je sve više Srba nestajalo.
“Jednog jutra, naša susetkinja, Srpkinja, je pronađena mrtva u svojoj kući. Njeno golo telo je pronađeno na podu, bila je silovana, njeni ekstremiteti su polomljeni i imala je ranu od pištolja na grudima”, ispričala je Dijana.
“Moju majku su takođe odveli u koncentracioni logor 10. avgusta 1992. godine. Redovno su je tukli i mučili na električnoj stolici kao i mog oca. Pretili su da će dovesti svo njeno četvoro dece i ubiti ih pred njom”, rekla je Dijana.
Mnogi Srbi su, kaže, zadržani i mučeni u tom logoru, uključujući i njene stričeve, tetku i dvojicu rođaka.
“Mnogi od njih nisu preživeli. Mnoge srpske kuće su opljačkane, zatim zapaljene i uništene, uključujući i našu. Imam sliku onoga što je od nje danas ostalo. Jedini razlog što su moji rođaci i roditelji preživeli jeste to što su imali dovoljno sreće da ih registruje Međunarodni crveni krst tokom jedne od njihovih poseta logoru. Pušteni su iz logora kroz program razmene zatvorenika. Ovde imam sva dokumenta, dostupna su iz organizacije Crvenog krsta koja svedoče o njihovom vremenu provedenom u logoru. Ljudi mogu lagati, ali dokumenti ne lažu”, ispričala je Dijana.
Napustila je, kaže, svoj grad pre 33 godine 1991. godine i od tada nije našla snage ni hrabrosti da se vrati.
“Vraćanje bi bilo kao da se suočavam sa sopstvenom smrću. Do danas niko nije odgovarao za užase koje su Srbiji i mom gradu doživeli. Ja sam ovde danas, tražimo od Ujedinjenih nacija da nam pomogne da dobijemo pravdu za sve užase koje smo iskusili svi mi danas prisutni i mnogi Srbi žrtve ovog rata”, rekla je Dijana.
Tražimo od Ujedinjenih nacija da pomognu da se vrati vera u čovečanstvo i pravdu tako što će nam pomoći da pronađemo pravdu za nas. Danas ovde iznosim najtraumatičnija iskustva koja je moja porodica proživela i koja nam je potpuno promenila živote. Uvek mi je jako teško kada pričam ili govorim o tome, ipak pokušavam da budem objektivnija, razumem i znam koliko je teško biti žrtva rata. S druge strane, zbunjena sam zašto mi, srpske žrtve, zašto smo diskriminisani u Ujedinjenim nacijama koje umesto da nas ujedinjuju, one nas danas ovde dele. Rat u BiH se završio pre 29 godina, ljudi iz Bosne i Hercegovine su svoje rane zalečili polako, a mi danas ovde opet otvaramo rane”, rekla Dijana.
Ranko Ristić: Zamislite da se zalažemo za rezoluciju koja bi odala počast svim žrtvama – to bi donelo jedinstvo u Bosnu
Obratio se i Ranko Ristić, koji je podsetio na zločine koji su se događali tokom Drugog svetskog rata, a da jedna od žrtava bio i njegov pradeda Petar Ristić, junak Prvog svetskog rata, a da su ga prvih dana Drugog svetskog rata komšije iz susednog sela odvele u Jasenovac.
Dodao je da je on rođen 1973. godine i da je vaspitan kao Jugosloven, tako da ne vidi razliku između Bošnjaka, Hrvata i Srba i da su mu najbolji prijatelji bili muslimani.
Rat je počeo kada je bio u završnim razredima srednje škole i da je viđao sve više grafita. Prisetio se kada su 4. maja 1992. ljudi u paravojnim unifromama zaustavili njega i oca.
“Pretili su nam puškama, pretražili su kola ispreturavši sve unutra. Posle pretrage su nam naredili da se vratimo u grad i da nam je zabranjeno da izađemo. Kada se moj otac požalio, moj bivši prijatelj Senad je pucao iznad moje glave, a onda mi stavio, prislonio cev puške na slepoočnicu i rekao da se vratim ili će me ubiti. To nikada neću zaboraviti, ni izraz na očevom licu. Ja sam danas otac i kada pogledam svog sina, ne mogu se zamisliti u toj situaciji”, rekao je Ristić.
Naveo je kako su posle toga u roku od 10 minuta sakupili sve što su mogli, pokupili majku, brata i psa i pobegli u suprotnom smeru, jedva izbegavši drugu blokadu puta.
Istakao je kako su u selu Vozuća ubili ćerku njegovog pradede Koviljku Ristić Pašalić tako što su je silovali, zaklali i odsekli dojke, a rekao je i da joj je grlo potpuno presečeno i grkljan izvađen.
Dodao je da su nakon toga prešli u sledeću kuću i na isti način ubili i Ranku Pantelić.
“Bošnjačke snage su nastavile sa terorom i u to vreme je preko 3.000 terorista Al Kaide došlo u Bosnu da se bore protiv Srba, ali i protiv Hrvata”, naveo je Ristić.
Pokazivao je fotografije boraca Al Kaide sa glavom Blagoja Blagojevića, koji je francuski državljanin, kao i još dvojice srpskih zarobljenika kojima su takođe odrubljene glave.
Pokazivao je fotografije boraca Al Kaide sa glavom Blagoja Blagojevića, koji je francuski državljanin.
Upitao je šta je sa 30.000 Srba koji su poginuli u Bosni i dodao da ne želi da pravda nijedan ratni zločin i da bi prvi gonio Srbe koji su ih počinili.
“Na kraju bih vam postavio pitanje, zamolio bih vas da na trenutak zamislite da su za ovim stolom sa nama bosanski muslimani i Hrvati. Onda zamislite da se svi zajedno zalažemo za rezoluciju koja će odati počast Srbima Srebrenice i drugih mesta na kojima su umrli Bošnjaci, koja će odati počast i hrvatskim žrtvama. Preko 10.000 Hrvata je poginulo u Bosni boreći se protiv Srba, ali i protiv Bošnjaka. I na kraju da se oda počast našim žrtvama, 30.000 Srba je poginulo. I na kraju zamislite koliko jedinstva i mira bi to donelo u Bosnu”, naveo je Ristić.
Svetlana Stanić: Strašne su posledice trauma koje smo iskusili i koje nas prate
Svetlana Stanić u vreme rata imala je šest godina i ispričala o svom iskustvu i svojim strahovima koje je doživela.
“Jedno konkretno iskustvo je dan koji je urezan u mom sećanju i ostaće zauvek. Iako sam imala samo šest godina, sećam se toga kao da je bilo juče. Selo u kom smo se nalazile u logoru, kretala sam se od rođaka u kuću gde smo bili smešteni, kad sam izašla napolje, shvatila sam da sam sama i pitala sam se šta se svima desilo, svima oko mene. Grupa vojnika ušla je u selo i bila sam preplašena, potpuno sama, pa sam se sakrila u grm nadajući da me nisu videli”, ispričala je Svetlana, sestra Duške Stanić koja je prva ispričala o svom iskustvu užasa rata.
Onda su vojnici, kaže, uperili pušku u njenog strica, zatim mučili i tukli dok se nisu zadovoljili, a onda ostavili da se bori za život.
“Dok sam gledala uplašena da izađem, čekala sam dok nisu svi otišli i kad sam mislila da je bezbedno, otrčala sam u kuću da potražim pomoć. Kad sam pokucala na vrata, niko mi nije otvorio, Razlog što niko nije otvorio vrata, jeste jer su i oni bili uplašeni da vojnici ne dođu opet da bi nas mučili”, rekla je Svetlana.
Ovo sećanje, kaže, ostalo je do danas i 30 godina kasnije.
“Reći da je rat jednostran, to nikad nije sluučaj. Ne postoji rat bez posledica i žrtava na obe strane i mi smo svedoci toga. Nevini civili, dece, porodice su oni koji plaćaju krajnju cenu. I strašne su posledice trauma koje smo iskusili i koje nas prate do kraja života”, navela je Svetlana.
“Mi smo srećni zapravo, ako se tako može reći, jer smo preživeli, jer postoje mnogi koje smo poznavali koji nisu danas ovde”, rekla je Svetlana.
Kao majka troje male dece, kaže, ne može ni da zamisli šta su njeni roditelji morali da prežive da bi ih zaštitili.
“Nijedno dete, ni roditelj ne bi smeli da dožive nehumanost koju smo mi doživeli tako mladi ili u bilo kom dobu. Ono što se mi nadamo da ćemo postići, jeste da se prepozna patnja svih žrtava, naročito dece kao što smo mi. Svi zaslužujemo pravdu. Nadam se da ćemo to postići na ovaj ili onaj način”, rekla je Svetlana.
Duška Stanić: Nijedna osoba ne treba da proživi ono što sam ja preživela
Prva se obratila Duška Stanić koja je imala osam godina kada je izbio rat u bivšoj Jugoslaviji.
“Živela sam sa majkom, ocem i dve sestre u malom selu u zapadnoj Bosni. Naše selo je bilo čarobno mesto za odrastanje. Nije bilo bitno da li su naši prijatelji Srbi, Bošnjaci ili Hrvati. Igrali smo se zajedno, naše porodice su radile zajedno, slavili su zajedno i prema svojoj deci su se odnosili jednako. Nažalost, jednog hladnog aprilskog jutra, kad sam se spremala za školu, majka mi je rekla da škole neće biti”, rekla je Duška Stanić.
Navela je da nije shvatila šta se dešava i zbog čega mora da ostane kod kuće da se igra sa sestrama.
“Nisam shvatila da smo mi manjina u gradu u kojem živimo i da će nas odvesti u koncentracioni logor. Sledeća dva meseca smo proveli u kućnom pritvor, nismo mogli da izađemo napolje, nismo mogli da se igramo ni da vidimo prijatelje. Jeli smo samo hranu koja je bila dostupna u našoj kući”, navela je Duška Stanić.
Kako je navela, noću su slušali kako odrasli šapuću i pokušavali da shvate šta se događa i zbog čega ne mogu da izađu da se igraju sa drugovima.
“Niko nikome ništa nije rekao, ali u pozadini su se naši bivši prijatelji i susedi dogovarali kako da nas likvidarju. U roku od nekoliko dana, grupa vojnika je stigla u našu kuću u crnom kombiju sa zatamnjenim prozorima koji je korišćen za transport kriminalaca. Vojnici u crnim uniformama su došli, jedan od njih je nanišanio u mene, tako da sam skoro osetila kako mi je puška prišla. Ja nisam znala šta da radim, moji roditelji su samo gledali. On je sve vreme nišanio u mene dok smo se obuvali i naterali su nas da uđemo u kombi koji je već bio pun drugih Srba koji su bili naše komšije”, istakla je Duška Stanić.
Navela je da su ih odveli u školu i da su ih naterali da uđu u učionicu gde su bile stotine drugih Srba koji su izgledali još preplašenije kada su ih ugledali.
“Saznali smo da u sledeća tri dana nećemo imati hranu. Samo ljudi koji su tamo bili duže vreme su dobijali male porcije hrane, dobili bi po jedno jaje, komadić hleba koji je bio skoro providan. To su delile tri osobe. Sećam se da sam našla jedan mali prostor i sedela zgrčena jer nije bilo prostora da se opružim”, rekla je Duška Stanić.
Prisetila se da su posle tri dana vojnici došli i rekli da žene i deca treba da se ukrcaju u autobus koji je parkiran ispred, a da muškarci ostanu.
“Oprostile smo se sa tatom ne znajući da li ćemo se ikad više videti i ukrcali smo se u autobus. Načula sam kako govore da nas vode u Rašćan i da će nas baciti u jamu kao što su radili u Drugom svetskom ratu. Jedino što sam o tom užasu shvatala bilo je ono što sam čula iz babinih priča o patnjama kroz koje je ona prošla. Kako su mučili Srbe, kako su ih bacali u jame i kako su morali da se kriju i nekim čudom ona je preživela”, navela je Duška Stanić.
Istakla je da su u koncentracionom logoru u Rašćanu proveli sledećih 13 meseci i da nisu imali pojma šta će se desiti.
“Bili smo gladni i uplašeni svakog dana. Vojnici su dolazili da nas muče, da nas provociraju, da rade s nama šta god požele. Poređali bi nas za streljanje i tražili da dignemo ruke i pitali majke koje dete žele da prvo ubiju stavljajući na puške u usta. Nadala sam se i molila Bogu svakog dana da ćemo preživeti, da ćemo dočekati sledeći dan i da ću ponovo moći da krenem u školu kao što sam išla pre rata”, rekla je Duška Stanić.
Govorila je i o užasima koje su preživeli muškarci, stric joj je govorio kako su ih tukli pendrecima i gazili cokulama, terali ih da stoje na vrelim rešetkama i plotnama sa bosim nogama.
“Urezivali su im krstove na tela i sipali so u rane samo da ih gledaju kako pate”, navela je Duška Stanić.
Rekla je i kako se rat za njih nije završio čak i po napuštanju koncentracionog logora.
“Živeli smo u Sanskom Mostu, koji je u to vreme bio u rukama Srba. Mislila sam da sam mogla da počnem novi život, da ponovo krenem u školu i da budem dete. Iako su tu teritoriju držali Srbi, Bošnjaci su imali slobodu kretanja i živeli su sa nama. Jednog dana, čula sam kako jedan Bošnjak govori drugom ‘hajde da je silujemo, uhvati je’. Nisam znala šta se dešava. Spasilo me je to što sam bila dovoljna brza tako da nije mogao da me stigne i uspela sam da pobegnem”, rekla je Duška Stanić.
“Nijedna osoba ne treba da proživi ono što sam ja prošla i odlučila sam da napišem knjigu o mom iskustvu jer smatram da mi je dužnost da podelim svoju priču jer ima mnogo druge dece koja nisu proživela rat da bi mogle da podele svoje priče”, rekla je Duška Stanić.
Kosovo Online: Snimak javnog svedočenja u Ujedinjenim nacijama Panel – „Mi govorimo, jer oni ne mogu – glasovi koji se čuju“
Povezani tekstovi
