Nastojeći da pripadnike UN koje su snage VRS lišile slobode prikaže kao “ratne zarobljenike” a ne taoce, odbrana Ratka Mladića je pozvala Radoja Vojvodića koji je od 26. maja do 18. juna 1995. godine bio odgovoran za njihovu bezbednost, zdravlje, ishranu, zabavu i šetnje po parku
Ratko Mladić se, između ostalog, tereti da je tokom maja i juna 1995. godine učestvovao u uzimanju pripadnika UN za taoce kako bi prisilio NATO da obustavi vazdušne udare na ciljeve VRS. Nastojeći da dokaže da se nije radilo o taocima već o ratnim zarobljenicima, Mladićeva odbrana je na klupu za svedoke pozvala Radoja Vojvodića, bivšeg pomoćnika za bezbednost u 27. Pozadinskoj bazi Glavnog štaba VRS.
Prema sažetku izjave koji je pročitao branilac, Vojvodić je 26. maja 1995. od “nepoznatih, naoružanih lica”, a po naređenju generala Zdravka Tolimira, preuzeo nekoliko pripadnika UN koji su prethodno bili vezani za stubove ispred skladišta municije u Jahorinskom potoku. Rečeno mu je da su to “ratni zarobljenici” koji su se stavili na stranu neprijatelja te da postoji sumnja da su navodili NATO avijaciju na ciljeve VRS.
Vojvodićje, kaže, “učinio sve da se zarobljenici osećaju dostojanstveno i u skladu sa međunarodnim pravom”. Doneo im je “vodu, toalet papir, i televizor” i obezbedio je krevete i prostoriju za dnevni boravak. Bili su, kaže, slobodni da šetaju po obližnjem parku, odmaraju se na klupama i sakriju od sunca, a kada su se požalili na ishranu, odveo ih je na obližnju pijacu gde su mogli da kupe voće pa čak i video kasete.
Vojvodićje rekao da su zarobljenike dva puta posetili predstavnici Međunarodnog Komiteta Crvenog krsta kao i da su ih, na njegov zahtev, pregledali lekari koji su ustanovili da jedan od “zarobljenika” pati od depresije. Španski pripadnik UN je “emotivno primio” zatočeništvo pa je Vojvodić tražio njegovo oslobađanje iz straha da bi mogao da “napravi suicid”. Ostale zarobljenike je18. juna 1995. predao majoru Inđiću, u prisustvu člana Predsedništva RS Nikole Koljevića i Jovice Stanišića iz Srbije. Njegova “misija” je završena uz “drugarski pozdrav”, “stezanje ruke” i poruku da zaborave na “trenutke koje su im najverovatnije bili neprijatni”. Naglasio je da zarobljenici nisu bili “ni fizički ni psihički ugroženi”.
Tužilac Džeremi/Jeremy je u unakrsnom ispitivanju to osporavao, ukazujući da je pripadnicima UN prećeno smrću ako NATO nastavi sa napadima. Vezivanje ljudi za stubove je, po svedoku, “vojnički trik” kako bi se NATO odvratio od daljih udara. I pored insistiranja sudije Moloto da odgovori na pitanje da li je izlaganje opasnosti od pogibije “protivzakonito” ili barem protivno “zdravom razumu”, Vojvodić je izbegavao odgovor tvrdeći da ne poznaje zakone, da je rat “nerazuman posao” i da su se i pripadnici VRS nalazili nedaleko od talaca vezanih za stubove. “Da li je ispravno vezati osobu za stub ako očekujete da će to mesto biti bombardovano”, upitao je na kraju sudija Moloto. Vojvodić je rekao da “ne može kratko da odgovori”.
Izbegavao je takođe da direktno odgovori ko su ljudi od kojih je preuzeo pripadnike UNPROFOR, zašto ih nije oslobodio kao i da li je Mladić pretio da će “posmatrači biti ubijeni ako dođe do još jednog napada”. Takođe je rekao da nije upoznat sa dokumentom Glavnog štaba VRS od 30. maja 1995. u kojem Mladić naređuje “raspored pripadnika UNPROFOR na objekte dejstva avijacije NATO” da bi se sprečilo dalje bombardovanje. Tužilac je sugerisao da taoci nisu bili na “harmoničnom odmoru” kod Vojvodića već su bili “frustrirani” do te mere da su mu pretili sudom o čemu su već svedočili pred Tribunalom. “Oni su od mene tražili ono što nije moja kompetencija, zaključio je Mladićev svedok.
Povezani tekstovi
