Навршиле су се 32 године од како су хрватске јединице, састављене од припадника Збора народне гарде, Хрватских одбрамбених снага и Хрватског вијећа одбране, 3. априла 1992. напале српска села на купрешкој висоравни у југозападној БиХ, а за голготу, убиства и мучења Срба још нико није одговарао.
Документационо-информациони центар “Веритас” саопштио је да за голготу купрешких Срба, иако се знају имена свих жртава и више од 100 учесника у њиховом страдању, још нико није одговарао.
У саопштењу се наводи да су хрватске снаге брзо напредовале, јер са српске стране није ни било организоване одбране.
Бројчано надмоћнији, боље наоружани и са искуством из рата у Хрватској, до 6. априла заузели су сва српска села, укључујући и општински центар градић Купрес.
За неколико дана хрватска војска убила је 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвела у логоре у западној Херцеговини и Хрватској у којима су прошли праву голготу.
Припадници ових хрватских формација су 6. априла у ресторану фирме “Квалитет” у Купресу окупили шездесетак територијалаца и цивила и одмах по предаји, пред осталим заробљеницима, убили Стеву Лугоњу /26/ и Драгана Челебића /26/.
Наредног јутра, хрватски војници су заробљене Србе, полуголе, по снијегу и хладноћи, тјерали пјешице према 23 километра удаљеној Шујици и на том путу из ватреног оружја ликвидирали Жарка Живанића /46/.
Од Шуице су их истог дана камионом превозили до Сплита и успут их физички и психички жестоко малтретирали, а по доласку у Сплит један хрватски војник је, ничим изазван, палицом ударио Петра Спрему /47/, који је од ударца пао и ударио главом о ивичњак, због чега му је пјена ударила на уста.
У Сплиту су их заточили у злогласни логор “Лора”, а са њима је био и Петар Спремо који је неколико дана касније, од задобијених повреда, преминуо у затвору.
Ту су затекли десетак комшија заробљених у Доњем Маловану и још неке Србе из Пребиловаца и Мостара.
У “Лори” је услиједио наставак мучења, спајање на индукторску струју пољског телефона, “самоударање” главом у зид, међусобно ударање заробљеника…
Након шест дана проведених у “Лори” камионима их довозе у Задар, гдје их раздвајају у двије групе, а понављају се већ виђени “третмани” из “Лоре”.
Након два дана проведена у Задру, поново их товаре у камионе, с тим да су претходно издвојили осморицу Срба – браћу Љупка /51/ и Ратка Милића /54/, Спасоја Канлића /35/, Славка Драгољевића /46/, Душана Никића /41/, Мирка Чивчића /30/, Душана Милишића /33/ и Јову Марића /49/.
Остале довозе у Еминово село код Дувна, гдје су поново доживљавали малтретирања и иживљавања.
Након два дана одвозе их у Вргорац, при чему су опет издвојили осам Срба – браћу Драгана /32/ и Миливоја /38/ Машића, браћу Радована /40/ и Марка Машића /41/, те Ратка Лугоњу /30/, Ђоку Марића /60/, Николу /35/ и Душана /27/ Дувњака.
У Вргорцу су услиједила малтретирања као и на предходним локацијама.
Од батина је у ћелији умро Миле Спремо звани Мигац /47/ којег су логораши морали покопати у оближњем каменолому.
Након шест дана проведених у Вргорцу, преживјеле заробљенике одвозе у Љубушки, гдје остају још двадесетак дана и гдје су опет изложени мучењу као у претходним логорима.
Дана 14. маја 1992. године доводе их у Житнић код Дрниша, гдје је извршена размјена, тако да је на носилима размијењен и Стојан Зубић /67/ који је трећи дан по размјени, од задобијених повреда, умро у книнској болници.
Купрешки свештеник Зоран Перковић /33/, који је заробљен са осталим Купрешацима и један од најжешће малтретираних, размијењен је на истом мјесту девет дана раније, а на размјену је дошао са осам сломњених ребара.
Посмртни остаци двојице Спрема предати су српској страни у новембру 1993. године, а од 16 Срба издвојених у Задру и Еминову селу, до данас нема ни трага ни гласа.
Од оних који су преживјели голготу хрватских и херцеговачких казамата, многи су у међувремену помрли, а они који су још живи, осакаћени су и физички и душевно.
Од око 5.000 Срба, према попису из 1991. године, на Купрешкој висоравни их сада живи 500 до 600.