На списку од 40 Срба, који су на данашњи дан прије 30 година страдали на Миљевачком платоу, налази се и име тада двадесетогодишњег Слободана Поповића из Кистања код Книна, чије посмртне остатке његова породица и даље чека да их достојно сахрани.
Слободанова сестра Невенка Станчевић, која је, заједно са мајком, присуствовала данашњем парастосу за Србе страдале на Миљевачком платоу у Цркви Светог Марка у Београду, за Срну каже да је животна мисија њене породице да нађе посмртне остатке њеног брата како би га достојно сахранили поред оца.
“Знамо да је нестао на Миљевачком платоу, био је војник и имао је 20 година, када се то десило. Ми од тада трагамо за његовим посмртним остацима и мислим да је након 30 година крајње време да их нађемо”, поручује Станчевићева.
Она наглашава да су у породици били стрпљиви, те да су мајка, а и отац, док је био жив, давали изјаве за “Слободну Далмацију” и за телевизије у Србији у нади да ће се ствари промијенити и да ће наћи Слободанове посмртне остатке.
“Ми знамо да наш Слободан није жив. Гледали смо неке хрватске емисије и схватили смо како је наш Слободан погинуо. То нас јако боли. Али, после свега тога само желимо да знамо где су његови посмртни остаци да га достојно сахранимо”, истиче Невенка.
Породица, како каже Невенка, само жели да једно дијете и несуђени студент, који је страдао са 20 година, нађе мир поред свог оца, који је умро, не дочеваши да нађе посмртне остатке свог сина.
“Али, моја браћа и ја се надамо да ће мама то дочекати и да ће нам се свима остварити циљ да наш Слободан буде сахрањен како доликује и да заслужено одмара”, поручује Невенка.
Помену у Цркви Светог Марка присуствовао је и Марко Медош из Биовичиног Села код Книна, који је и ове године дошао да прислужи свијећу свом оцу, који је страдао на Миљевачком платоу.
Марко се и данас сјећа као да је било јуче када су њему и укућанима јавили да су Хрвати упали на Миљевачки плато, гдје је на линији био његов отац, који је тада имао 53 године.
“Била је недеља ујутро кад смо сазнали за то. Мислили смо да ћемо га наћи за дан-два или четири пет највише. Али, прошла су два и по мјесеца, а нико није знао где је. Тек тада су нас позвали у штаб и показали нам три сандука, у којима су била три наша борца. Брат и ја смо препознали нашег оца, јер су ту били и његови документи”, испричао је Марко за Срну.
Он истиче да је “његов отац пуних 30 година радио са Хрватима у Дубровнику и да су га вољели”, тако да није могао ни да претпостави шта ће га снаћи.
“Ухватили су га близу нашег села. Сазнали смо много тога о томе шта су му радили. Нису га убили метком, већ су га, како смо чули, мучили и вјешали опасачем”, открива Марко.
Тешко му је, истиче Марко, када се сјети свега тога иако се десило прије 30 година, јер би волио да се не сјећа ничега.
“Али, то није могуће. Онај коме је неко страдао у рату, то не може заборавити никада!”, поручио је Марко, који са супругом и двојицом синова живи у Новој Пазови.
У Цркви Светог Марка у Београду данас је служен парастос за 40 убијених Срба на Миљевачком платоу код Дрниша које су 21. јуна 1992. године ликвидирали, а потом масакрирали припадници хрватске војске и полиције пред очима Унпрофора.
Према подацима Документационо-информационог центра “Веритас”, на Миљевачком платоу ликвидирано је 40 српских територијалаца, а већина их је масакрирана, а па бачена у крашку јаму, намијењену за гломазно смеће.
Од 17. јула до 1. септембра 1992. године хрватска страна предала је српској посредством Унпрофора 21 тијело, а кости су из јаме извађене уз помоћ спелеолога и спаковане у 20 врећа измијешаних са костима животињског поријекла, што је отежало идентификацију убијених Срба.
“Од дијелова костију и дијелова тијела на српској страни је састављено 40 лешева, од чега је 28 идентификовано и сахрањено у породичне гробнице, док је 12 неидентификованих покопано у заједничку гробницу на новом гробљу у Книну, гдје се и данас налазе”, указали су у “Веритасу”.
За злочин на Миљевачком платоу осуђена су двојица припадника Хрватске војске – један на три године и осам мјесеци затвора, док је другом изречена затворска казна од три године.
Пред Хашким трибуналом за овај злочин нико није процесуиран, иако за то, како истичу у “Веритасу”, постоји обиље валидних доказа достављених свим релевантним домаћим и међународним организацијама и институцијама које се баве заштитом људских права и ратним злочинима.
Povezani tekstovi
