SAN nam je pritiskao oči kada smo jutrom iz Beograda stigli u Islam Grčki.
Možda bi nas i osvojio da nismo bili zadivljeni prirodom, da nam se bogati plodovi s ravnokotarskih njiva, voćnjaka i vinograda nisu smešili uprkos upekloj zvezdi, da iznad košćela i čempresa, tu ukraj mora nismo osetili njegov miris, da nismo videli lepotu života i težinu stradanja tik jedne pokraj drugih…
Iz tog čudnog stanja izvukao nas je pogled kroz veliku zidanu kapiju “uramljenu” sa dva raskošna lijandera. Preko staze omeđene zelenom travom odveo nas je do Dvora Janković Stojana. Do njegove Kule. Fino “vezena” od kamena, blesnula je kao da je neki poseban prijatelj Sunca pa joj ono ističe svu lepotu. A, i njen kamen nije kao svaki kamen – ne ćuti, nego nam ravno u lice odmah kaže da će svaki naš opis biti bled u odnosu na doživljaj, i potom otvara riznicu istorije…
Vek 17. Ravni Kotari. Granica tri carstva i tri religije. Dečak, “Srbin, ne stariji od 12 godina”, sa golom sabljom u rukama, ratuje protiv Turaka za “račun Venecije”. Vojevao je ovaj delija, sabljom osvajao slobodu sa ocem, slavnim megdandžijom Jankom Mitrovićem i braćom Ilijom i Zavišom. Sa 15 godina, februara 1650, dospeo je na mletački vojni platni spisak. U narednim godinama uskoci ga biraju za harambašu, pa za svog glavara pošto je na megdanu pogubio neustrašivog Ali-bega Durakbegovića. Bio je za života i upravnik morlaka, serdar Kotara, kavaljer (vitez) Svetog Marka, konjički kapetan, zapovednik tvrđave Ostrovice… Ali, jednog od omiljenih junaka srpske epske poezije krasilo je i najveće junaštvo – čojstvo.
DESNICE – DOSTOJNI POTOMCI
NAJMLAĐI Stojanov brat Zaviša Janković (1649-1702), takođe je bio serdar, kavaljer Svetog Marka, serdar Kotara, kapetan Obrovca, čelnik morlaka, koji je vodio ratne pohode u Liku i Bosnu. Posebno se istakao u osvajanju Knina i Sinja, gde je i ranjen. Njegova ćerka Jelena udala se za grčkog potpukovnika Teodorina Dede, koji je poneo ime i njihove titule, jer nije više bilo muškog potomstva od braće Janković. Linija Janković Dede imala je muško potomstvo do grofa Ilije (1818-1874), srpskog književnika i političara. Njegova ćerka Olga se udala za Vladimira Desnicu (1850-1922), predsednika opštine Obrovac i političkog predstavnika Srba, pa su Desnice nasledile porodicu Dede Janković. Sin Vladimira i Olge Desnice, Uroš (1874-1941), bio je pravnik i političar, član Srpske stranke u Dalmaciji. On je sa Fani Luković od Lukovića iz Prčnja, imao sina Vladana Desnicu (1905-1967), književnika po kojem od 2022. nosi ime i Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najbolji roman godine. Njegova deca su Jelena, Olga, Nataša i Uroš (1944-2021), svi su profesori i naučnici.
- Lasno ćemo mi za vaše blago, lasno ćemo, ako jesmo ljudi – njegov je amanet ljudskosti “ostavljen” u pesmi “Ropstvo Janković Stojana, kao vanvremenska i trajna vrednost sažeta u njegovom odgovoru svatovima spremnim da, posle bogate prosidbe, odvedu njegovu ljubu.
Opevanog robovanja, bez prava na otkup, Stojan je dopao 1666. Ipak, kako piše istorija, posle 14 meseci, vratio se svojim uskocima i nastavio da deli megdan sa Turcima. Uz sve počasti za zasluge u borbi protiv Osmanlija, zvanje viteza donosi mu pravo na grb, dodeljuje mu se kuća u Islamu 1670, uz večno pravo na 310 jutara zemlje. U “neustrašivom sudaru s Turcima” na Duvanjskom polju, pao je teško ranjen, puškom i sabljom. S leđa! U sumrak, 23. avgusta 1687, podlegao je ranama. Ali, predanje živi. Žive i njegovi Dvori u Islamu Grčkom, žive i njegovi potomci iz porodice Desnica.
- Svi su dobrodošli, svima su vrata otvorena – dočekale su nas Nataša Desnica Žerjavić i Olga Škarić, ćerke našeg velikog književnika Vladana Desnice.
- Ovde se neprekidno živelo više od 300 godina, mi se još sećamo vatre na ognjištu u kuhinji. Naša porodica je živela u Zagrebu, ali smo čim bi nam se ukazala prilika dolazili u Islam Grčki. Otac je ovde najradije pisao, a i sam je želeo da vrednosti i lepote Kule budu dostupne svima. Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka otvorio je za javnost najstariji deo Dvora. Uredio je nekoliko ambijentalno najvrednijih prostorija i pretvorio ih u izložbeni prostor za deo zbirki. I mi, sa sestrom Jelenom i porodicom našeg pokojnog brata Uroša, osećamo odgovornost i iskreno želimo da se ovo kulturno dobro očuva. Otkad pamtimo, Kulu su posećivali ljudi iz svih krajeva SFRJ, najpre zbog Janković Stojana, a kasnije i zbog našeg oca.
Kula je zaštićeni spomenik kulture od 1949, a od 2006, upisana je u Registar kulturnih dobara Hrvatske. U ratu devedesetih, nažalost, našla se na meti hrvatske vojske i teško je oštećena 1993, tokom operacije “Maslenica”.
- Bilo je strašno i neka se nikada ne ponovi – priča nam Nataša Desnica. – Mnogo toga je trajno uništeno, srećom mnogo i sačuvano. Za tri veka života porodice Janković Desnica, ovde je sabrano više vrednih zbirki: ikone, slike, grafike, mala arheološka i bogata etnografska zbirka, velika biblioteka na različitim jezicima, fotografije, katastarske i geografske karte, dragocena arhivska građa. Sestre i ja smo 1991. sklonile neke ikone i još po neku vrednu stvar, ali nismo očekivali da će Kula, koja nije dirana ni u jednom prethodnom ratu, tada stradati. Srećom, Milorad Savić, osnivač i kustos Muzeja u Benkovcu, valjda je predosetio šta se sprema i sve što je mogao izmestio je u Muzej, pa u u Beograd, gde je većina ikona restaurirana. Međudržavnim sporazumom između Srbije i Hrvatske, sve je vraćeno 2014. godine.
CRKVA SVETOG ĐORĐA
NA imanju pokraj Kule u Islamu Grčkom, Janković Stojan je 1675. podigao crkvu i posvetio je Svetom Đorđu, svojoj krsnoj slavi. Na Đurđevdan ove godine, kako se navodi na sajtu Eparhije dalmatinske, vladika Nikodim, obavio je malo osvećenje ovog hrama i služio parastos preminulim članovima porodice Janković Desnica.
Odmah posle rata, četvoro dece Ksenije i Vladana Desnice, poželeli su, iako to nije bilo ni malo lako, da se kompleks i Kula obnove. Ministarstvo kulture Hrvatske, od 2002. izvodi građevinsku obnovu, i od tada porodica uz pomoć države, ali i različitih udruženja uređuje deo po deo.
- Iako obnova još traje, posetioci mogu da vide postavku u “kužini” sa starim, originalnim posuđem i ognjištem. Tu je i sala gde se uz poznati portret Janković Stojana, koji je naslikao Frančesko Salgeti Drioli, mogu videti i portreti drugih članova porodice Janković Desnica. Mogu izaći i na vrh Kule odakle je vidikovac predivan, ali obići i park sa izvorima, ribnjakom-akumulacijom, perivojem i Crkvom Svetog Đorđa. Nama je želja da, kada sve bude završeno, u Kuli na prvom spratu budu privremene i stalne postavke, a na drugom radna soba našeg oca sa njegovom bibliotekom, kao i porodična biblioteka s knjigama od 18. veka nadalje, u kojoj je mladi Vladan odrastao. U toj je biblioteci i Simo Matavulj, kao mladi učitelj u Islamu Grčkom, produbio svoje poznavanje svetske literature, posebno francuske.
Kroz različite projekte u Kuli je do sada organizovano više od 50 stručnih i naučnih skupova, izložbi, simpozijuma, predavanja, književnih susreta, muzičkih i filmskih programa, predstava, letnjih škola… Poseban pečat kulturno-istorijskim aktivnostima daju i “Desničini susreti”, koji se održavaju od 2005. kada je obeleženo 100 godina od rođenja velikog pisca.
- Moj otac je ovde napisao dobar deo svog opusa, posebno romana “Proljeća Ivana Galeba”. Za održavanje ovih susreta posebno smo zahvalni profesoru Dragu Roksandiću. On je na prve “Desničine dane” doveo grupu profesora, književnih kritičara i teoretičara. Od tada svake godine imamo raznovrsne programe, ali iznad svega nam je važna koncepcija da se sledi životni put Vladana Desnice. Nije lako pripremiti ih, treba obezbediti najpre sredstva, potom dostojne učesnike. Ponekad se bojim da su “Dani” na izdisaju, a opet negde verujem da će sve biti dobro, da ćemo “lasno ako jesmo ljudi” – kazala nam je na rastanku Nataša Desnica Žerjavić.
VEK I PO PRE KARAĐORĐA
ISTORIJSKI podaci ukazuju da je u 17. veku Janković Stojan mogao da postane vođa svih Srba. Vek i po pre Karađorđa. Nedvosmisleno svedočanstvo postoji u nameri patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića. On je 6. decembra 1686, na diplomatski način, Stojanu poručio “da bi se u njegovoj ličnosti mogao naći onaj koji bi sve Srbe poveo u sveopšti i oslobađajući ustanak”. Da li su do Stojana te poruke stigle, još nije poznato.
J. Matijević
Povezani tekstovi
