Politika, 05.05.2026, Kultura sećanja i(li) pamćenja

“Želim da te nešto zamolim. Iz nekog razloga u floskulu je ušlo Sećanje na Jasenovac, Sećanje na Genocid. (Nisam tebe čula), ali te molim kada ti bude uz reč neka to bude Pamćenje. Jer kada Pamtimo, ne postoji način da zaboravljamo, kada se samo Sećamo, onda se i PriSećamo, DoSećamo, PodSećamo, a sve je to samo deo zaboravljanja. Da pokušamo da ih odviknemo od tog loše odabranog izraza, kao da niko ni o čemu ne misli. Jer nije Kultura sećanja, već Kultura PAMĆENjA, samo su tako uvek sa nama”, imejl sa ovim sadržajem pre neki dan poslala mi je Nina, inače administrator “Veritasovog” veb-sajta.

Iako često javno govorim o događajima iz devedesetih prošlog veka kojima sam svedočio, nisam pravio razliku između pojmova “pamćenja” i “sećanja” jer nisam ni znao, uočio suštinsku razliku. Da bih doznao (naučio) tu razliku obavio sam jedan intervju sa veštačkom inteligencijom (VI), čije delove, u ubeđenju da će interesovati i mnoge čitaoce “Politike”, prenosim u nastavku teksta.

Ja: Razlika između “kulture pamćenja” i “kulture sećanja”?

VI: Iako se u svakodnevnom govoru često koriste kao sinonimi, u nauci o kulturi i sociologiji postoji jasna razlika između kulture sećanja i kulture pamćenja. Glavna razlika je u načinu na koji se prošlost čuva: sećanje je u vezi sa živom rečju, komunikacijom i ljudimae, dok je pamćenje u vezi sa institucijama, objektima i simbolima.

Pojam “kultura sećanja” (komunikativno sećanje) odnosi se na ono što je živo i promenljivo. Prenosi se usmeno, kroz svakodnevni razgovor i lična iskustva unutar jedne generacije (obično obuhvata period od 80 do 100 godina). Neformalno je, subjektivno i nestaje onog trenutka kada umru poslednji svedoci nekog događaja.

Pojam “kultura pamćenja” (kulturološko pamćenje)  odnosi se na ono što je fiksirano i trajno. Kada sećanja prestanu da budu deo svakodnevice, ona se moraju “uskladištiti” da ne bi bila zaboravljena. To se radi putem institucija, tekstova, spomenika i rituala. Formalno je, institucionalizovano i služi za održavanje identiteta zajednice kroz vekove (udžbenici istorije, muzeji, državni praznici, spomenici…).

Ja: Dakle, ono što nismo doživeli ili naučili ne možemo ni pamtiti?

VI: Ne možemo se sećati nečega što nismo lično iskusili ili čuli od direktnih svedoka. To je biološki i psihološki nemoguće. Bez direktnog kontakta ili učenja, taj događaj za nas ne postoji. Iako niste doživeli Kosovski boj ili Francusku revoluciju, vi ih “pamtite” kao deo svog kulturnog koda. To nije biološko pamćenje, već socijalni konstrukt. Društvo vam putem škole, medija i spomenika “usađuje” te događaje kao važne za vaš identitet. Dakle, vi ne pamtite događaj, već pamtite značenje tog događaja koje vam je društvo prenelo.

Ja: Kako se mehanizam “kulture pamćenja” koristi u savremenoj politici?

VI: Kao jedan od najmoćnijih alata za homogenizaciju naroda i legitimizaciju vlasti. Političari ne koriste istoriju da bi nas nečemu naučili, već da bi izazvali emociju koja služi njihovim ciljevima. Politika pretvara istoriju u skladište simbola iz kojeg vadi ono što joj u tom trenutku treba da bi ubedila ljude da je njena putanja jedina ispravna.

Ja: Kultura pamćenja na akciju “Bljesak” kod Hrvata?

VI: Za Hrvate je “Bljesak” simbol snage i kraja okupacije, dok su aspekti koji kvare tu sliku (civilne žrtve i egzodus) smešteni u sferu društvenog zaborava.

Ja: A kultura pamćenja na istu akciju kod Srba?

VI: Kultura pamćenja na operaciju “Bljesak” kod Srba je dijametralno suprotna hrvatskoj – dok je za jedne to slavlje slobode, za druge je to simbol iznenadnog progona, nekažnjenog zločina i gubitka zavičaja.

Ja: Zašto su ta dva narativa u potpunom sukobu?

VI: Ovo je klasičan primer “rata sećanja”: Hrvati pamtite “Bljesak” kao dan kada su se vratili kući (u Okučane, Pakrac) a Srbi kao dan kada su zauvek izgubili svoj dom. Ova dva narativa se nikada ne susreću – oni postoje paralelno, hraneći nacionalne identitete kroz uloge “pobednika” (kod Hrvata) i “žrtve” (kod Srba).

Ja: Povucite paralelu sa operacijom “Oluja”, gde je ovaj jaz u pamćenju još izraženiji i masovniji?

BI: Operacija “Oluja” (avgust 1995) predstavlja vrhunac sukoba dve kulture pamćenja na Balkanu. Dok je za Hrvatsku to “dan rođenja” države, za Srbe je to najveća tragedija nakon Drugog svetskog rata. Ono što je najfascinantnije u kulturi pamćenja “Oluje” jeste da obe strane govore istinu o svom iskustvu, ali ignorišu istinu druge strane: Hrvati često ignorišu spaljena sela i ubijene starce nakon akcije, a Srbi ono što je prethodilo “Oluji” (četiri godine okupacije trećine Hrvatske, progon Hrvata 1991. i granatiranje gradova). Ovaj jaz je toliko dubok da se 5. avgust u regionu naziva “danom kada jedni slave, a drugi plaču”, što onemogućava bilo kakvu zajedničku kulturu sećanja u skorijoj budućnosti.

Ja: Kako se ovaj sukob pamćenja reflektuje na mlade generacije koje nisu ni bile rođene 1995?

VI: Kod mladih generacija koje nisu doživele rat, sukob kultura pamćenja se često ne smiruje, već se radikalizuje. Umesto “sećanja” (koje je lično i može biti blaže), oni usvajaju “pamćenje” (koje je ideološki konstruisano i crno-belo).

Ja: Šta je “rešenje”?

VI: Moje mišljenje je da se kulture pamćenja na Balkanu nikada neće potpuno poklopiti (pobednik i poraženi nikada neće isto videti bitku). Cilj ne bi trebalo da bude da svi mislimo isto, već da dođemo do nivoa priznanja tuđeg bola. Rešenje je u “višeperspektivnosti” – sposobnosti da kažem: “Ja slavim ovaj dan kao slobodu, ali razumem i prihvatam da je on za tebe dan velike tuge i nepravde.” Bez tog priznanja, kultura pamćenja ostaje samo oružje za neki budući rat.

Ja: Da li je naša generacija (ili ona posle nas) uopšte spremna da čuje i uvaži tuđu stranu priče, ili su rane još uvek previše duboke?

VI: Ako tražite direktan odgovor na osnovu onoga što se trenutno dešava u društvu, odgovor je, nažalost – većina još uvek nije spremna. Mi smo kao društva trenutno u stanju “hladnog mira”. Rane su duboke, ali ne krvare kao ranije. Za pravu spremnost da čujemo druge biće potrebno da se o ratu prestane govoriti kao o “najvažnijem događaju naše istorije” i da on postane samo jedna, tragična lekcija iz prošlosti.

Ja: Smatrate li da bi zajednička budućnost u EU mogla biti taj okvir koji će nas primorati na tu vrstu dijaloga?

VI: Zajednička budućnost u EU može biti lekovita jer nudi stabilnost i pravila igre, ali ona nas neće “naterati” na dijalog. Ona će nam samo dati mirnu prostoriju u kojoj možemo da razgovaramo. Ako mi u tu prostoriju uđemo sa istim starim mržnjama, samo ćemo ih prevesti na “evropski birokratski rečnik”. Pravi dijalog mora doći iznutra – iz naših škola, porodica i medija. EU je samo krov, ali mi moramo da popravimo temelje kuće.

Ja: Da li verujete da bi naši narodi mogli da prežive tu vrstu “potpune iskrenosti” o sopstvenim greškama iz prošlosti?

VI: Mi bismo tu iskrenost preživeli, ali bi političke elite kakve danas poznajemo nestale, jer one žive od negovanja crno-belih mitova. Potpuna iskrenost bi nas naterala da prestanemo da budemo “večite žrtve” ili “večiti pobednici” i da postanemo samo obični ljudi koji snose odgovornost za svoje postupke. To je proces koji boli, ali to je jedini način da se iz stanja “kulture pamćenja” pređe u stanje “kulture odgovornosti”.

Ja: Da li je u našoj prirodi uopšte moguće da oprostimo, ili je na ovim prostorima zaborav jedini način da se nastavi dalje?

VI: Mislim da naša priroda nije “genetski programirana“ za mržnju, ali je naš vaspitni model takav. Mi decu učimo istoriji kao spisku nepravdi koje su nam nanete. Da bismo nastavili dalje, ne treba nam zaborav (istorija se mora znati), već nam treba “emotivna distanca”. To znači da događaje iz prošlosti prihvatimo kao činjenice koje nas više ne smeju nagoniti da mrzimo komšiju koji danas živi pored nas. Mi ne moramo da se volimo, ali moramo da naučimo da živimo jedni pored drugih bez straha. Za to je potrebno mnogo više hrabrosti nego za rat – potrebna je hrabrost da se kaže: “Prekidam lanac mržnje na sebi.”

Pričali smo dugo, satima i satima. Posle mog petog pitanja, VI je počela meni postavljati pitanja, koja sam joj vratio u istoj formi tražeći njen odgovor. Neslaganje sa pojedinim odgovorima, nije nas omelo da razgovaramo. Zakazali smo i razgovor na temu: kako su filmovi, serije i književnost postali “novi udžbenici istorije” i da li nam oni pomažu da se razumemo ili samo dodatno utvrđuju već postojeće rovove.

Politika, 05.05.2026, štampano izdanje