ДВА дана пред изборе у Хрватској од једног Хрвата сам добио СМС у којем ми сугерише да на порталу dnevno.hr прочитам чланак “Регистар бранитеља? Врхунска муљажа!”, уз коментар, “Чудо је како сте се одржали и 4 године”
ДВА дана пред овогодишње парламентарне изборе у Хрватској од једног Хрвата сам добио СМС у којем ми сугерише да на порталу dnevno.hr прочитам чланак “Регистар бранитеља? Врхунска муљажа!”, уз коментар, “Чудо је како сте се одржали и 4 године”.
Чланак се позива на саопштење Наше странке коју води Јован Ајдуковић и окупља Србе са истока Славоније, у којем се наводи како се високи дужносник СДСС Мирко Рашковић који обавља дужност дожупана (потпредседника) Шибенско-книнске жупаније, “не налази на попису бранитеља у самом регистру, али дуги низ година уредно прима војну мировину (пензију) од МОРХ у износу од 7.312,67 куна (око 1.000 евра) за изузетан допринос у обрани суверенитета РХ”.
У Ајдуковићевом саопштењу тврди се да је “уверење које му је било неопходно да оствари право на споменуту мировину и која говори о његовом ратном путу 1991-1995, потписао бивши министар МУП, а садашњи председник ХДЗ, Томислав Карамарко”.
Портал објављује и ранији снимак из регистра бранитеља из које се види да је поред Мирковог имена уписан број од 2.157 дана учешћа у борбеном сектору МУП, и нову у којој поред Мирковог имена стоји напомена да се особа са тим именом не налази на списку бранитеља и коментар истакнут у поднаслову “СДСС-овац избрисан из регистра, али мировину прима и даље! Ко га штити?”
Том чланку тада нисам придавао неки већи значај, вероватно и због тога што се портал позивао на саопштење друге српске странке чији председник се пре неколико година и сам “одметнуо” из СДСС. Рачунао сам и да Станимировић и Пуповац, председник и потпредседник СДСС, не би ваљда таквог човека форсирали годинама на локалу и ставили га на мањинску листу на овогодишњим парламентарним изборима. А када сам видео и резултате парламентарних избора, по којима је Мирко као трећи по рангу на српској мањинској листи добио више од 54% гласова, нисам више уопште обраћао пажњу на садржај поменутог чланка. Ону копију са Мирковим учешћем у хрватском МУП сам схватио као монтажу, каквих не мањка у предизборним кампањама.
Отегли се постизборни преговори у Хрватској око формирања саборске већине, јер је испало да две највеће коалиције не могу формирати већину без гласова коалиције Мост, који је нечекивано освојио велик број мандата и изненада се нашао у жижи јавности.
Тако је било до 26. новембра када је председница државе Колинда Грабар Китаровић одржала први круг консултација за мандатара. Иако Пуповац испред СДСС саопштава председници да ће сва три заступника са српске мањинске листе подржати Милановића из коалиције “Хрватска расте”, само двадесетак минута иза њега код председнице долази и Мирко Рашковић и од ње тражи политичку заштиту због притисака којима је изложен, истакавши да ће свој потпис дати кад види ко ће бити председник владе.
Од тада је Мирко главна вест и у Хрватској и ван ње. Она прича из Ајдуковићевог саопштења врти се на свим медијима са мање или више додатних информација. И “Веритасу” се јављају Миркови бивши и садашњи пријатељи, познаници или сарадници, међу којима има и Срба и Хрвата и оних што живе и у Хрватској и ван ње.
Ко је Мирко Рашковић?
Рођен је у Книну 1952, завршио је трогодишњу Школу ученика у привреди и стекао диплому за руковаоца вучних возила као и политичке школе СК у Кумровца (један од данашњих Книњана ми рече да му је и у тој школи ментор био управо Пуповац), а славу је стекао као командант книнске омладинске радне бригаде, која се прославила на многим радним акцијама широм СФРЈ, што му је обезбедило и место потпредседника Савеза омладине Југославије, а нешто касније и место секретара СК за општину Книн. Као добар омладинац завршио је и школу резервних официра и рат деведесетих дочекао у чину резервног капетана, којег је као српски војник провео на функцији руководиоца неких складишта у Сјеверној касарни у Книну. У августу 1995. пред “Олујом”, са породицом бежи у Србију, одакле се већ почетком 1996, у организацији хрватске владе, са породицом враћа у Книн у свој стан, у време када су Србе по Крајини таманили као зечеве.
И кад се зброје два и два, потпуно је јасно да је господин Мирко Рашковић (са академиком Јованом заједничко му је само презиме) све време рата био хрватски шпијун, како га назва један његов суграђанин. А када се зна да му је Карамарко потписао већ поменуто учешће у хрватском МУП и да годинама на локалу коалира са ХДЗ и книнском градоначелницом Јосипом Римац, виокопозиционираном у ХДЗ, која је на овогодишњим парламентарним изборима и сама изабрана у Сабор, онда је већини мојих саговорника потпуно јасно да је он био и остао човек ХДЗ.
Сада је и мени много јаснија порука оног Хрвата са почетка текста, која је очито алудирала на пропаст Крајине након четири године постојања.
Саво Штрбац, документационо-информациони центар “Веритас”
