Очекивао сам да ће српски ad hoc судија гласати за нашу тужбу. С обзиром на то да је акција “Олуја” и у МСП оквалификована као етничко чишћење, очекујем да држава Хрватска избаци из закона празнике који се славе 5. августа.
ПРАТЕЋИ објављивање пресуде Међународног суда правде у предмету по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциоду, нисам се изненадио што су обе одбијене.
Моје емоције су биле помешане: као експерт у правном тиму Србије био сам задовољан и “нерешеним исходом”, док сам као човек из избегличке колоне био помало разочаран што суд није прихватио нашу квалификацију “Олује” као геноцидне акције.
Оно што ме је највише “уздрмало” јесте резултат гласања седамнаесточланог судског већа: хрватска тужба је одбијена са 15 према 2 гласа, док је наша једногласно одбијена. Један од оне двојице који су гласали за прихватање хрватске тужбе је и хрватски ad hoc судија.
Знам да судије суде по сопственој савести и да их у МСП не делегира њихова држава, па њој и не одговарају за евентуално ускраћени глас. Међутим, познаваоци прилика у том суду кажу да је уобичајено да ad hoc судије гласају за тужбе својих држава, па и онда када нису потпуно уверени да су у праву.
Па ако ad hoc судија не гласа за тужбу своје државе, како се може очекивати да за њу гласају судије из других држава. Ето, из неког мог личног уверења да сви Срби осећају тежину трагедије која је задесила крајишке Србе у акцији “Олуја”, заиста сам очекивао глас “за” за нашу тужбу од српског ad hoc судије, по истом принципу по којем је и хрватски гласао за њихову тужбу.
Када сам прошле године са галерије у Палати правде у Хагу пратио главни претрес у овом предмету, једном београдском таблоиду сам изјавио, а он и објавио на насловној страници, да су неки од судија дремуцкали током заседања. Одмах ми је скренута пажња да ништа што би на било који начин повредило сујету судија не износим у јавност, јер би се то негативно могло рефлектовати на нашу ствар приликом гласања о меритуму.
Па зар неко од њих чита српске таблоиде? Да, рекоше ми, помно се прати све што се говори и пише у државама које су у спору, штавише постоји служба у суду која прави press clliping и доставља га сваком судији на увид. Тад сам први пут помислио да би наш тужбени захтев могао бити одбијен. Наиме, у Србији су скоро сви, укључујући и струку и политику, говорили и писали да наша (контра)тужба нема шансе, политичари и званичници су се надметали у понудама Хрватима да међусобно повуку тужбе, јер ће их ионако суд одбити.
Када смо 4. јануара 2010. предали контратужбу, екипа ХРТ је једина у “Веритасовим” просторијама дошла да сними тај материјал увезан у пет томова. Док га је прелиставао и снимао, хрватски новинар ми је говорио да је разговарајући са најмање десетак високих српских функцинера и политичара добио утисак да је наша тужба неки памфлетић исписан на неколико страница и достављен суду из неког хира као одговор на њихову веома аргументовану тужбу, чију су прву верзију писали Американци за велике паре, а накнадно дорађивали познати домаћи професори Иво Јосиповић и Иван Шимоновић.
Дакле, ослушкујући “глас народа”, судије су, укључујући и нашег, мирне савести могле одбити нашу тужбу јер се то од њих у Србији и очекивало.
Слажем се са Сашом Обрадовићем, шефом српског правног тима, да је наша контратужба испунила двојаки циљ, “с једне стране појачали смо нашу одбрану”, што је свакако допринело и да хрватска тужба буде у целости одбијена, а с друге стране представили смо МСП, што је он у образложењу пресуде и констатовао, “да су злочини током операције Олуја извршени” и да се “о операцији Олуја више не може говорити као о законитој акцији с циљем ослобађања одређених територија”.
Преведено на обични језик, МСП је кроз образложење своје пресуде много “замутио” до сада “чисту као суза” операцију “Олуја”, квалификујући је као акцију етничког чишћења, које није досегло ниво геноцида. Хрвати су хтели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у целости или делимично”. А да би их натерали да напусте своја вековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избегличке колоне, убијали заостале цивиле и војнике, пљачкали и уништавали њихова имања и спречавали им повратак.
И шта даље?
Сматрам да нам је суд кроз образложење пресуде, како сам и очекивао, дао одговор што је то, ако већ није геноцид, што нам се десило током и након акције “Олуја” и да нам је дао солидну основу да правним путем наставимо тражити остварење осталих (споредних) захтева из наше контратужбе: процесуирање починилаца свих ратних злочина над нашим сународницима, обештећење за уништену имовини и изгубљене животе, одрживи повратак и пуно поштовање њихових националних и људских права. Потпуно смо сагласни са препоруком МСП да обе државе убрзају решавање судбина несталих и са једне и са друге стране.
С обзиром на то да је акција “Олуја” и у МСП оквалификована као етничко чишћење у којој су извршена и многа друга кривична дела, очекујем да држава Хрватска, и без налога суда, из Закона о благданима, споменданима и нерадним данима избаци “Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља” који се славе 5. августа.
Наравно да то што тражимо неће ићи ни лако ни брзо. За то нам је и даље потребана сваковрсна помоћ државе Србије.
Саво Штрбац, Информационо-документациони центар “Веритас”
