U izbegličkom centru Krnjača posle vesti da UNHCR „ukida“ izbeglice iz Hrvatske. Ako nas skinu za spiska pre nego nam obezbede stanove, tužićemo ih – kažu u Krnjači
U KOLEKTIVNOM centru za smeštaj izbeglica u Krnjači u subotu nas je sačekao težak, opor vazduh. U petak veče, u blizini baraka gorelo je nekih četira hektara trske… A tog popodneva obelodanjena je preporuka UNHCR da bi izbeglice ih Hrvatske u Srbiji do 2017. trebalo da izgube izbeglički status.
Posle svega što ih je snašlo, izbeglice vest iz Ženeve nije naročito potresla. Oni muku muče, svakodnevnu, da prežive. U Centru, u nekih 17 baraka, sada živi tačno 171 „izbeglo i raseljeno lice“, kako ih zvanično zovu. Više od polovine ih je iz Hrvatske i na njih se odnosi „preporuka“.
Nisu uplašeni i zbunjeni, kao što nisu bili ni presretni kada im je aprila 2012. godine, posle Regionalne konferencije o zbrinjavanju izbeglica u Sarajevu, obećano da će do 2017. svima biti izgrađeni stanovi. Na donatorskoj konferenciji, na kojoj su učestvovale SAD, zemlje EU, Japan, države iz regiona, „obezbeđena su i sredstva“, a Srbija je trebalo da dobije 335 miliona dolara da stambeno smesti nešto manje od 17.000 porodica sa oko 41.000 članova u najmanje 10.000 stanova, montažnih kuća, otkupljenih domaćinstava…
- I šta će sa nama kad nas obrišu!? – pita nas Ivana V. ,prethodno brižno sklonivši svoja dva dečaka od osam i šest godina iza vrata njene barake da ih ne slikamo, da ih valjda ne vide vršnjaci iz škole i obdaništa. – Tužiću tada Srbiju, Hrvatsku i koga već treba i dobiću taj proces. Ljudi se gumicom ne brišu.
Na konstataciju UNHCR i Hrvatske da su svi koji su hteli mogli već da se vrate u ovu zemlju jer su im tamo „obezbeđeni uslovi za život“, Ivana se smeje. Pita novinare zašto 2012. nisu slikali, recimo, sahranu njenih kumova iz familije Vuković, iz sela Medari kraj Okučana, kad su ih polagali u grobnicu u Bosanskoj Gradišci. Osmoro Vukovića sa četvoro dece do deset godina, Anđelkom, Goranom… zaklale su Tuđmanove postrojbe u „Bljesku“ 1. maja 1995, a tek posle 17 godina izvadili su ih iz masovne grobnice. Ivana kaže da je na sprovodu u Gradišci bilo samo devet ljudi iza osam kovčega. Druge nije interesovalo.
- UNHCR kaže da je bezbedno, ja, moj otac i sestra znamo da nije – veli Ivana.
Ona je u jedanaestoj godini pošla od kuće pred „Bljeskom“ i evo je u Krnjači, čeka da se nešto reši.
Velimir iz Smokovića kraj Benkovca nije čak ni na spisku za stanove i kuće. Umrli su mu u Krnjači roditelji, a on se razboleo. Ima dijabetes. Jedini spisak na kome je, jeste onaj za insulin. Ne interesuje ga šta preporučuje UNHCR.
U Krnjači su sve priče iste. Nerado ljudi govore, beže od foto-aparata kao da su krivi…
Savo Štrbac, predsednik „Veritasa“, ne krije da je šokiran „preporukom“ iz UNHCR da do 2017. izbegli iz Hrvatske izgube pravo „statusa“. Nedavno se vratio iz Haga, gde je prilikom tužbe za genocid bilo reči i o povratku izbeglica, jer je Hrvatska tvrdila da ih se vratilo preko 133.000 i da sada, eto, postoje svi uslovi…
- Preporuka UNHCR je u direktnoj suprotnosti sa dokumentima upravo UNHCR – priča Štrbac, podsećajući da su tvrdnje Hrvatske o ovolikom povratku proveravale stručne službe ove organizacije upravo prošle godine.
- UNHCR je u 2013. dao zadatak Zagrebačkom sveučilištu da proveri koliko se zaista Srba vratilo od navodnih 133.000, i istraživanje je pokazalo: od ljudi koji su uzeli neki od hrvatskih papira samo 38 odsto se zaista i vratilo, jer im je omogućen kakav-takav život – objašnjava naš sagovornik. – Oko 45 odsto je pokušalo da se vrati u Hrvatsku, ali su, zbog raznih problema tamo, ostali u Srbiji, a čak 17 odsto je došlo u Hrvatsku i umrlo… Dakle, to su pravi podaci, i u vlasništvu su UNHCR. Zato se i treba zapitati odakle sada ovakva preporuka!?
A STANOVI JOŠ U MAGLI
MILOJKO Budimir, predsednik Saveza izbegličkih udruženja, koje okuplja oko 30 organizacija, kaže da je „preporuka“ UNHCR za njega – šok. Ljudima su obećani stanovi i zbrinjavanje na teritoriji Srbije, i u redu sad čeka oko 41.000 ljudi. Zasad niko tačno ne zna da li taj posao odmiče. – Makar da se znaju temelji, gde su stanovi i gde su sredstva ljudi bi se manje sekirali – veli Budimir.
Povezani tekstovi
