Ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi “disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu”
U NAJNOVIJEM izveštaju UN Komiteta za ljudska prava koji se tiče kršenja ljudskih prava u Hrvatskoj, kada je reč o procesuiranju ratnih zločina, pozdravlja se dosad učinjeno na tom polju, ali ističe i žaljenje zbog sporosti istrage takvih slučajeva. Takođe, ističe se zabrinutost zbog kriterijuma po kojima se procesuiraju ratni zločini i dodaje da su slučajevi “disproporcionalno fokusirani na srpsku manjinu”.
O kakvoj “disproporciji” je reč, najrečitije govore upravo podaci Državnog odvjetništva RH (DORH) izneseni u Izveštaju o radu za 2013. godinu (za 2014. nisu još objavljeni), prema kojima je, počev od 1999, krivični postupak zbog ratnih zločina pokrenut protiv 3.446 osoba.
Broj procesuiranih je još jedna “specijalnost” hrvatskog pravosuđa. Naime, umesto da broj procesuiranih raste kako se povećava njihov broj (u toku 2013. doneseno je 37 naloga za otvaranje istrage, s tim da u jednom rešenju može biti i više osoba), kod njih se taj broj smanjuje iz godine u godinu, o čemu opet svedoče brojke iz godišnjih izveštaja DORH.
U izveštaju za 2007. navodi se 3.827 pokrenutih postupaka, što znači da se broj procesiuranih od tada do kraja 2013. smanjio za 381 osobu. Kakvom se “akrobatikom” služi hrvatsko pravosuđe, nemoguće je dokučiti, jer se njihova “računica” protivi svim prirodnim zakonima i zdravoj logici.
DORH u spiskovima procesuiranih ne navodi njihovu nacionalnu i vojnu pripadnost. Međutim, povremeno, uglavnom pod pritiskom domaće javnosti, izađe sa podacima o njihovoj vojnoj pripadnosti. Tako je poslednji put u saopštenju od 30. juna 2011. izneo podatke o procesuiranim pripadnicima HV-a: krivični postupak pokrenut protiv 108 lica, istraga u toku protiv 20 lica, istraga obustavljena protiv 9 lica, optuženo 79, još pod optužbom 37, osuđeno ih je 31, dok ih je 11 oslobođeno ili je postupak obustavljen. U isto vreme bilo je ukupno 3.513 procesuiranih, što znači da je učešće pripadnika HV-a u ukupnom broju procesuiranih 3,07 odsto.
U maju 2007. godine, Ivo Josipović, u to vreme profesor Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, predstavljajući knjigu “Odgovornost za ratne zločine pred sudovima u Hrvatskoj”, navodi podatke: u Hrvatskoj je od 1991. do tada od 3.666 lica protiv kojih je postupak bio pokrenut za krivično delo ratnih zločina, bilo 3.604 (98,31 odsto) lica “koja su za vreme Domovinskog rata učestvovala u agresiji na Republiku Hrvatsku, te 62 (1,69 odsto) lica koja su bila pripadnici hrvatskih oružanih snaga“. U Josipovićevoj knjizi nalazi se i ova konstatacija: “Činjenica je da je Hrvatska provela velik broj suđenja za ratne zločine, ali gotovo sve protiv pripadnika različitih neprijateljskih formacija, a tek iznimno protiv pripadnika vlastitih oružanih formacija”. U pravilu vojna pripadnost poklapala se sa nacionalnom pripadnošću.
Prema podacima “Veritasa”, do 2000. u Hrvatskoj je bio procesuiran samo slučaj “Koranski most” u kojem je optužen jedan pripadnik oružanih snaga Hrvatske za ratni zločin protiv zarobljenika, pripadnika JNA i TO, a taj postupak, usput rečeno, još nije pravosnažno okončan.
Ovakav odnos hrvatskog pravosuđa prema počiniocima ratnih zločina nad Srbima do 2000. godine, pripisivao se izjavi bivšeg predsednika Vrhovnog suda RH Milana Vukovića “da ratne zločine čine agresori, a oni koji se brane mogu samo učiniti zločine u ratu”. Sva je prilika da hrvatsko pravosuđe nikada nije ni odustalo od te Vukovićeve maksime, a pripadnicima sopstvenih oružanih snaga sudila je samo pod pritiskom međunarodne zajednice kada joj je to bio uslov za postizanje nekog strateškog cilja (ulazak u evrointegracije i sl).
Osim za sporost, predmet “Koranski most” može biti ilustracija i za različite kriterijume za procesuiranje i izricanje krivičnih sankcija: poslednja nepravosnažna kazna opt. Hrastovu za ubistvo 13 i za teško povređivanje više zarobljenika iznosi četiri godine zatvora, dok su Srbi i za ubistvo domaćih životinja, ako su im vlasnici bili Hrvati, dobijali duplo veće kazne (slučaj Bogdana Banića).
Pošto je reč o izveštaju UN Komiteta za ljudska prava, nije zgorega prisetiti se da je upravo Hrvat Ivan Šimonović, jedan od autora hrvatske tužbe za genocid protiv Srbije pred MSP i ministar pravosuđa u Sanaderovoj vladi (2008-2010), pomoćnik generalnog sekretara UN Ban Ki Muna za ljudska prava od 2010. godine, što će reći da je on šef i pomenutom komitetu.
Kakav li bi izveštaj bio da Hrvat nije na toj funkciji? Pretpostavljam da u tom slučaju izveštaj ne bi ni počeo sa pozdravom za “dosad učinjeno na tom polju”.
