Politika, 19.03.2024, Savo Štrbac: O SPC u hrvatskom Saboru

Protekle nedelje u Hrvatskoj se desilo mnogo značajnih događaja: Sabor je usvojio izmene Krivičnog zakona s novom odredbom o sankcionisanju curenja informacija iz istrage i izabrao ’problematičnog‘ Ivana Turudića za glavnog državnog tužioca i istog se dana raspustio, što je bilo očekivano. Narednog dana predsednik države Zoran Milanović je raspisao parlamentarne izbore za zastupnike u Evropskom parlamentu za deveti jun, što je takođe bilo očekivano, te parlamentarne izbore za zastupnike u Hrvatskom  saboru za 17. april, što pada u sredu, što nije bilo očekivano, i istog dana objavio da će se kandidovati  kao neovisni i nestranački kandidat na listi SDP-a na izborima za Hrvatski sabor a nakon izborne pobede, u koju je siguran, da će odstupit sa dužnosti predsednika republike i uz podršku nove većine u parlamentu preuzeti funkciju premijera, što je bilo i neočekivano i šokantno za celokupnu hrvatsku javnost.

I struku i javnost posebno je iznenadila Milanovićeva objava  da do preuzimanja nove dužnosti, nastavlja obavljati dužnost predsednika države u skladu sa svojim ustavnim obavezama. Upravo ova poslednja u nizu odluka koje je Milanović doneo u petak 15. marta, je i jedino sporna.

SDP smatra da ovaj postupak predsednika države nije zabranjen nijednim članom Ustava, a ono što nije zabranjeno dopušteno je. S druge strane ’ustavna stručnjakinja‘ Sanja Barić tvrdi da, bez obzira na to u Ustavu zabrana ovakvog postupka ne postoji, kandidatura za premijera je nespojiva sa istovremenim obavljanjem funkcije predsednika države. I jedna i druga strana pozivaju Ustavni sud da donese svoju odluku po ovom pitanju, iz kojeg je najavljeno da će odluku doneti u što skorije vreme.

Iako mi u vreme pisanja ovog teksta (nedelja) odluka US nije bila poznata, prognoziram da će Milanović i po donošenju odluke ostati kandidat za premijera i pod uslovom da se odmah mora odreći funkcije predsednika države, koja je ionako ’politički fikus‘ u postojećem hrvatskom društveno-političkom uređenju, u kojem je sva vlast koncentrisana u premijerskoj funkciji. A i zbog direktnog odmeravanja snaga sa aktuelnim premijerom Plenkovićem na ličnoj razini i u prvoj izbornoj jedinici u gradu Zagrebu i na državnom nivou za premijersku funkcju u narednom mandatu.

U senci pomenutih  odigrao se i još jedan događaj pod krovom Hrvatskog sabora samo dan pre njegovog raspuštanja u formi okruglog stola pod nazivom „Uticaj Srpske pravoslavne crkve na političke tokove i događaje u Hrvatskoj, Srbiji i Crnoj Gori: juče danas sutra“.

Iako se cela rasprava mogla pratiti u direktnom internetskom prenosu na saborskom jutjub kanalu, o njemu nijedan medij u Srbiji nije ništa zabeležio a tek poneki u Hrvatskoj i u Crnoj Gori. I meni bi verovatno promakao da mi link na snimak ovog događaja na „Jutjubu“ istog dana nije poslat sa više adresa.

Iz pomenutih medija  doznajem da je ovaj događaj održan u formalnoj službenoj organizaciji „Hrvatskog bila“, „Hrvatskih suverenista“ i „Hrvatske stranke prava“, a u režiji saborskog zastupnika Ante Prkačina, da su na skupu govorili „Bojan Jovanović, izuzetno hrabri ekskomunicirani svećenik SPC iz Beograda, koji godinama usprkos nevjerojatnim pritiscima i životnoj ugrozi u Srbiji, pokušava senzibilizirati srpsku, regionalnu, europsku i svjetsku javnost o razmjerima zla u samoj hijerarhiji SPC-a dokumentirajući neosporne dokaze“, zatim crnogorski intelektualci i suverenisti Milorad Popović, Nikola Kostov Čelebić i akademik Sreten Vujović, pravaš Tomislav Jonjić, suverenist Marko Milanović Litre, kriminalist, pravnik i političar Nikola Kajkić, te moderator Ante Prkačin. Među tridesetak nazočnih tu su bili saborski zastupnik prof. Goran Dodig i Željko Sačić, te niz pripadnika stranaka organizatora” (citati iz teksta „Fenomen i moć SPC – jesu li ‘tri Pupovčeva’ glasa uzrok statusa SPC-a u Hrvatskoj“, autora Marka Ljubića, objavljenog 14. marta u „Hrvatskom glasniku“).

Snimak ovog događaja traje nepuna tri sata. Ko ima vremena (i želudac) može pogledati šta su govorili svi učesnici ovog skupa, uključujući i bivšeg sveštenika SPC Bojana Jovanovića (koji se pojavio u svešteničkoj odeždi), iz čijeg izlaganja doznajem da je raščinjen pre desetak godina, da je autor nekog ’ekspozea‘, čiji su recezenti trojica Hrvata, a jedan od njih je i Prkačin, da živi u Beogradu gde je osnovao jednu malu nevladinu organizaciju, da je na ovu temu učestvovao na raznim samitima širom sveta, uključujući i dva puta u Evropskom parlamentu uz pomoć Hrvatice Ruže Tomašić.

Nemam nameru da prepričavam šta su pojedini učesnici govorili na ovom skupu niti da ocenjujem njihova izlaganja. Osnovna namera mi je, zapravo, da ukažem na ’crkvu‘ u koju se došao moliti za spas SPC njen raščinjeni sveštenik, čije ime za ovu priču nije ni bitno.

Na zvaničnom sajtu Hrvatskog sabora piše da je Ante Prkačin (1953) rođen u Slavonskom Brodu, gde je  završio gimnaziju, da je u 10. saziv nedavno raspuštenog sabora ušao na listi „Domovinskog pokreta“, da bi 2023. postao nezavisni dok nije osnovao stranku „Hrvatsko bilo“. Iz drugih izvora može se iščitati da je i pre toga više puta bio zastupnik u Hrvatskom saboru i to uvek na listama najekstremnijih proustaških stranaka, da je jednom bio i predsednički kanditat, a za vreme rata devedesetih da je bio pripadnik HOS-a, paravojne formacije radikalnih hrvatskih nacionalista koje su delovale u Hrvatskoj i BiH, koji se svojim imenom, ikonografijom i ratnim ciljevima naslanjao na režim NDH, gde je dogurao do načelnika štaba i do generalskog čina.

Ovih dana od beogradskog advokata Milana Vukovića, bivšeg sudije i predsednika Okružnog suda u Slavonskoj Požegi, doznajem da se pomenuti Prkačin osamdesetih godina prošlog veka u Slavonskom Brodu bavio ugostiteljstvom i da je u svom posedu imao tri kafića, da se bavio i rasturanjem droge što mu se tolerisalo kao ’korisnom‘ saradniku UDBE, ali kad se naveliko počeo baviti i švercom kafe, zbog nedozvoljene trgovine pravosnažno je osuđen na 2,5 godine zatvora, i posle dugog izbegavanja na kraju je  ipak otišao na izdržavanje kazne, da bi mu, nakon svega 11 dana provedenih u zatvoru, bezuslovna zatvorska kazna od strane Vrhovnog suda bila vanredno ublažena tako što mu je izrečena  kazna uslovljena. To je bilo u jesen 1990, kada je vlast u Hrvatskoj već preuzeo HDZ na čelu sa  Franjom Tuđmanom.

I ostali prisutni na pomenutom skupu, na kojem je „ukazana čast Srbinu i svešteniku SPC“, imaju slične biografije i isti stav prema SPC kao Prkačin.

Dakle, kakva muka i nevolja natera čoveka, koji za sebe tvrdi da je srpski patriota  i da želi samo očistiti SPC od kriminalnih elemenata, da za ostvarenje toga ’uzvišenog‘  cilja traži pomoć od osoba poput pomenutog Prkačina i družine?

Ne verujem da je u pitanju neznanje jer svaki završeni bogoslov SPC u toku školovanja stekne barem osnovno znanje o stradanju njegovih sunarodnika od ustaša u Drugom svetskom ratu i od njhovih ideoloških sledbenika u ratu devedesetih. Ne verujem ni da je slučajno ’zalutao‘ na pomenuti skup, jer se sam hvali da je pre Zagreba uz pomoć Ruže Tomašić (kojoj sam zbog proustaških stavova takođe posvetio jedan tekst na ovim stranicama) sa istom pričom dva puta već bio u EP, te da su mu čak trojica Hrvata pisali recenzije za njegov ’ekspoze‘, koji ih je, po uvodnim rečima Prkačina, i okupio u Hrvatskom saboru. Mora da je nešto drugo, i mnogo ružnije i mnogo tužnije, u pitanju.

Nije mi jasno ni zašto Srbija nije reagovala nekom diplomatskom notom a znam da su nadležni u realnom vremenu bili upoznati s govorima učesnika na ovom skupu. Potsećam da je Hrvatska Srbiji uložila protestnu notu u decembru prošle godine radi održavanje tribine na Pravnom fakultetu u Beogradu u organizaciji studenata pod nazivom „Pravni subjektivitet RSK“ (o čemu sam takođe pisao na ovim stranicama). Nisam primetio ni da je SPC javno protestvovala protiv održavanja ovog skupa pod kupolama najvišeg zakonodavnog tela u Hrvatskoj.

Kad su ovakve teme na dnevnom redu, bez obzira na to koliko bila minorna grupa koja ih zagovara i propagira, moralo bi se javno reagovati i osuditi takve pojave. Ako ni zbog čega drugog onda zbog vernika. Ćutanje se neretko tumači kao odobravanje, a mi u „Veritasu“ ne želimo da budemo saučesnici u ćutanju.

Savo Štrbac
Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”

Tekst je objavljen u štampanom izdanju dnevnika „Politika“, 19. marta 2024. godine