Hrvati udaraju sa svih strana, neštedimice, a mi s njima zajedničko kolo u Narodnom pozorištu igramo. Zaboravismo izreku: Vuk dlaku menja – ćud nikako
Hrvati udaraju sa svih strana, neštedimice, a mi s njima zajedničko kolo u Narodnom pozorištu igramo. Zaboravismo izreku: Vuk dlaku menja – ćud nikako!
Pre nego što nastavite igranje u zajedničkom kolu gledajte film “Paviljon 22”. Učukajte pomenuti naziv na “Jutjub” i videćete svedočenje o nezapamćenim zločinima “civilizovanih” građana Zagreba. Šta nam kazuje dokumentarni film u trajanju od 54 minuta?
To je svedočenje o ubistvima Srba, stanovnika Zagreba, koja su izvršena u jesen 1991. Tada su se u Zagrebu često oglašavale sirene koje su najavljivale navodno bombardovanje grada i stanovnici su se sklanjali u skloništa ili podrume stambenih zgrada. Iz skloništa bi Srbi i njihove porodice bili izvlačeni, a zatim prebacivani na Zagrebački velesajam u prazne paviljone od kojih je paviljon broj 22 bio najčešće korišćen. Tu bi ih uniformisana lica saslušavala i maltretirala, a sve pod izgovorom da se traže snajperisti. Dok su oni bili na Velesajmu, pljačkani su im stanovi. Kad se pročulo šta se dešava, Srbi ne bi napuštali stanove kad bi se oglasile sirene. Bombardovanja nije bilo. Tad bi u njihove stanove upadali naoružani uniformisani ljudi koji su se nazivali dragovoljcima, i pod izgovorom da iz te zgrade pucaju snajperisti, sve koje bi u stanu zatekli, odvodili su na Velesajam. Posle “saslušanja”, sa Velesajma su prebacivani u Pakračku poljanu, gde bi bili likvidirani.
Prema podacima iz filma, ukupno je oko 700 Srba na ovaj način likvidirano, ubijeno. Za ove zločine u gradu (eu)ropske kulture i povjesti niko nikad nije odgovarao. Da nema filma, ne bi se ni znalo koliko je Srba ubijeno. Čuli smo samo za ubijenu porodicu Zec. Obavezno gledajte film. Ne zbog Hrvata i njihovih zločina. Znaju oni kakvi su. Već zbog nas Srba. Da uvidimo koliko nas zaborav košta. Prvo ubijanje Srba u Zagrebu je bilo 1903. Zato što smo zločin zaboravili, on se ponavljao tokom Prvog i Drugog svetskog rata sve do 1991. Kad žrtva zaboravi zločin, zločin se uvek ponovi. Moramo pamtiti da se ne bi nama, našoj deci i unucima zločin ponovo desio. U pamet, Srbi. Isto zlo je ponovo na vidiku.
Povezani tekstovi
