MARKO nije bio nacionalista i nikoga nije mrzeo. Bio je svestran i pre svega dobar čovek. Odrastao je u zdravoj porodici. Bio je voljen, dobre naravi, miran.
Nije bio sklon svađama i prgavom ponašanju. Večito nasmejan i vedar, voleo je da se šali. I dan-danas njegovo društvo mu odlazi na grob. A, ja već više od 30 godina čekam pravdu za brata.
Ovako, za “Novosti”, o Marku Utržanu govori njegova sestra Jelena Karanović iz Kikinde. Imala je 18 godina kada je Marko, tada vojnik JNA, svirepo mučen i batinan, a potom ubijen u zagrebačkom logoru Rakitje 30. septembra 1991. godine. Metak u glavu ispalio mu je, prema svedočenju preživelih Branko (Zef) Tunić, nekadašnji pripadnik hrvatskih “zengi”.
- Moj Marko je bio martovska klasa i služio je vojsku u LJubljani. Kad su tamo počeli nemiri prebačen je u Kloštar Ivanić kod Zagreba, u kasarnu Prečec. Tu je bilo skladište municije, koje je bilo kompletno minirano i imali su samo jedno mesto kuda su mogli da izađu i baš tu su ih pripadnici “zengi” čekali. Znači da ih je neko izdao. Tada su zarobljeni i prebačeni u Rakitje – priča nam Jelena.
Kaže i da su njeni roditelji pričali sa nekim Markovim drugovima sa kojima je bio zarobljen i koji su posle razmenjeni. Oni su im ispričali kroz kakvu su torturu danima prolazili.
- U Rakitju je bila grupa od sedam momaka Srba, vojnika JNA, koje su čuvari svakodnevno maltretirali. Neko je izgleda napravio njihov spisak. Stalno su ih batinali po tabanima. Prošli su golgotu. Bili su vezani. Stavili su im i prisluškivače ispod kreveta, pa nisu međusobo mnogo ni pričali, ništa što bi moglo dodatno da ih ugrozi – govori Jelena, vidno potresena.
Ona veruje da je stražar najpre pretio pištoljem Marku, jer je to više puta radio i njemu i drugima i da je potom ispalio metak.
- Hrvati su posle toga, navodno, sproveli istragu i zaključili da je Marko napao stražara. Goloruk da ga napadne? Da je to uradio ne bi mu metak ušao iznad usana i izašao kod kičme. To ukazuje da je najverovatnije klečao ili ležao na podu. Našli su i svedoka, jednog vojnika, koji je potvrdio priču Hrvata. Pitam se samo kako je mogao da svedoči kad su zarobljeni vojnici JNA jedan po jedan vođeni u podrum na torturu? To znači da su i tom momku pretili i da je morao da da takvu izjavu. Hrvati su odmah sebe oprali, na vreme. I dalje tvrde da je ubica mog brata branio sebe i da je čist. To je nemoguće. Svi koji su odvođeni na mučenje u podrum su bili vezani – nastavlja Jelena.
Markova sestra tvrdi i da je doznala da je Branko Tunić, koji je ubio njenog brata Marka, na duši nosi i živote još 12 ili 13 ljudi.
- Jedna nezavisna organizacija u Hrvatskoj, radila je istraživanje o zločinima u logoru Rakitje i da je emitovala emisiju u kojoj su, misleći na Branka Tunića, otvoreno upitali: “Zašto ovaj čovek slobodno šeta Zagrebom?” I dalje mi nije jasno zašto je dozvoljeno da stradaju nevini mladići koji su bili na redovnom odsluženju vojnog roka u JNA – kaže Jelena.
Brata nije prežalila. Tuga za njim živi sa njom. Ostaje joj, kako kaže, nada da će se njegov ubica, čak i posle više od 30 godina, naći pred licem pravde.
Ogorčena spomenikom poginulima
U KIKINDI je 30 ljudi dalo život u ratovima devedesetih, ali to ovde izgleda nikoga ne zanima. Posle mnogo godina apelovanja i inicijativa, jedva smo se izborili da im se pre tri godine podigne spomenik, ali ni to nije moglo kako treba da se uradi. Spomenik je neuočljiv i niko od porodica poginulih nije zadovoljan kako izgleda. Trebalo je da bude statua vojnika, ali kažu kupila ga neka organizacija iz Amerike. Pa šta nas to briga, napravite novi! Sad je spomenik kao neka žena ogrnuta plaštom, ne razaznaje se ni šta je, a kao simbolizuje izgubljenu dušu – ogorčena je Jelena.
Proces za “Petrovačku cestu”
TUŽILAŠTVO za ratne zločine Srbije podiglo je optužnicu protiv četiri visoka oficira Vojske Hrvatske zbog ratnog zločina nad srpskim civilima, jer su u akciji “Oluja” 7. i 8. avgusta 1995. naredili avionsko raketiranje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti, kod Bosanskog Petrovca, kao i u mestu Svodna kod Bosanskog Novog, u BiH. U ovim napadima, zasad je identifikovano 13 ubijenih osoba, od kojih su šestoro deca, kao i 24 ranjene osobe. Ovo je prva optužnica koja je podignuta za ratne zločine u akciji “Oluja”.
Optužnica je podignuta protiv pripadnika hrvatskog ratnog vazduhoplovstva Vladimira Mikca (67) iz Ptuja, Zdenka Radulja (69) iz Osijeka, Željka Jelenića (69) iz Pule i Danijela Borovića (64) iz Varaždina.
Optužnica protiv ubice Branka (Zef) Tunića nije potvrđena
OPTUŽNICU protiv Branka (Zef) Tunića, zbog ratnog zločina nad srpskim ratnim zarobljenicina u Rakitju i ubistva Marka Utržana, srpsko Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 7. juna prošle godine. Optužnica, međutim, još nije potvrđena, a nedavno je ponovo vraćena tužilaštvu iz Posebnog odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, jer nema – adrese optuženog?! Sudija i predsednik Vanpretresnog veća Mirjana Ilić tako je drugi put odbila da potvrdi ovu optužnicu, a prvi put je to učinila u februaru sa nalogom da se navede adresa okrivljenog.
Naše tužilaštvo je tada poslalo Hrvatskoj zahtev da u skladu sa sporazumom o međunarodnoj pravnoj pomoći dostavi Tunićevu adresu, ali su ih oni obavestili da neće, jer su i sami zainteresovani za taj slučaj iako nije jasno zašto, budući da je Tunić 1997. presudom Županijskog suda u Zagrebu pravosnažno oslobođen optužbe da je ubio Utržana. Dopis iz Hrvatske u aprilu je sa optužnicom ponovo predat sudiji Ilić na potvrđivanje, ali ga je ona vratila, sa navodima da se od Hrvatske zatraže presuda Tuniću iz 1997. i da se on potraži preko adrese koja našem tužilaštvu nije dostupna!
S. J. M.
Povezani tekstovi
