KAŠIKA izlizana od gladi, ustaška kapa i uniforma, tegla sa zemljom iz Donje Gradine, pištolji, kama, poslužavnik sa obeležjima NDH i cigla sa inicijalima nekada ugledne porodice – nemi su svedoci sistema smrti koji danas stoje pred posetiocima u atrijumu Biblioteke grada Beograda.
Među ovim autentičnim predmetima otvorena je izložba “Jasenovac, trajna opomena”, u okviru obeležavanja Dana sećanja na žrtve Holokausta, genocida i drugih žrtava fašizma, kao i godišnjice proboja jasenovačkih logoraša.Izložbu potpisuju kustosi Aleksandra Mišić i Nikola Miloševski, dok je autor postavke Nikola Radosavljević, programski direktor Muzeja žrtava genocida.
Prema rečima Bojana Arbutine, direktora Muzeja žrtava genocida, postavka je podeljena u dva segmenta – prvi prikazuje funkcionisanje sistema logora smrti u Jasenovcu i poslednji proboj zatočenika 22. aprila 1945. godine. Drugi, pod nazivom “Hipokrat u žicama”, osvetljava manje poznatu priču o ustaškoj bolnici unutar logora, gde su zatočeni lekari lečili svoje mučitelje, da bi na kraju i sami bili likvidirani.
- Jasenovac zauzima posebno mesto u istoriji stradanja – istako je Arbutina. – Ne bih povlačio paralele između Jasenovca i Aušvica, jer su načini ubijanja, odnos prema žrtvama i uslovi u logoru Jasenovac svrstali među najokrutnije logore ne samo u Evropi, već i u svetu. On je ostao paradigma stradanja Srba na teritoriji NDH. Cilj ove izložbe da se ne zaboravi stradanje naroda od 1941. do 1945. godine.
Posebnu težinu postavci daju izloženi dokumenti, među kojima je i jelovnik koji svedoči o sistemskoj gladi. Zatvorenici su dnevno dobijali 150 do 200 grama buđavog kukuruznog hleba ili tek nešto brašna razmućenog u vodi, dok se ručak, ako ga je bilo, svodio na čorbu od repe ili kupusa. Kalorijski unos kretao se od 500 do 700 kalorija dnevno, što je, kako je istaknuto, bilo znatno manje u odnosu na uslove u Aušvicu. Glad je ovde bila deo mehanizma uništenja, jednako kao i oružje izloženo u vitrinama.
PISMO I CIGLA
Među izloženim dokumentima je i pismo zatvorenice broj 1301, imena Sofija Manjolović. Piše porodici u Zemunu, zabrinuta što se na javljaju. Traži da joj pošljau slike. Pisanje je bila nagrada za dobro vladanje.
Cigla, sa oznakama “BC”, pripadala je porodici Bačić, koja je pre rata imala uspešnu ciglanu, da bi bila ubijena, a njihova fabrika iskorišćena za proizvodnju materijala od kojeg su podizane zidine jasenovačkog logora.
Direktor Biblioteke grada Beograda Nenad Milenović poručio je da značaj izložbe ne leži samo u njenom sadržaju, već u odnosu društva prema sećanju.
- Koliko će ova opomena biti trajna, zavisi od nas – ne samo od institucija, već od svakog pojedinca. Važno je da se sećamo ne samo na godišnjice, već da tu svest nosimo i između tih datuma – rekao je Milenović.
Među brojnim svedočanstvima posebno potresa priča o stradanju dece, zabeležena u jednom od izloženih dokumenata. Sudbina Ane Vile, trudnice i majke četvoro mališana, ostaje kao jedan od najstrašnijih simbola tog vremena. Na sredini Save, primorana da baci sopstvenu decu u vodu, odbila je da posluša naređenje, pokušavajući da ih zaštiti. Usledila je kazna, bačena je u reku, a za njom i njena deca.
Predmeti, dokumenti i svedočanstva ne ostavljaju prostor za ravnodušnost. “Jasenovac, trajna opomena” nije samo istorijska postavka, ona je poziv na pamćenje, na odgovornost i na odbijanje zaborava, kao jedine garancije da se takvo zlo više nikada ne ponovi.
Branka Borisavljević
Foto: D. Milovanović
