Изненадио ме је сусрет српског мандатара за премијера Србије Александра Вучића и председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, а још више ме је изненадило сазнање да су припреме биле тајне
ИЗНЕНАДИО ме је сусрет српског мандатара за премијера Србије Александра Вучића и председнице Хрватске Колинде Грабар Китаровић, а још више ме је изненадило сазнање да су припреме за овај сусрет трајале неколико месеци у потпуној тајности у врло турбулентним политичким временима у Хрватској.
Изненадили су ме и главни актери овог сусрета, тим више што је Србија за све време припрема као и у време одржавања састанка имала изабраног председника државе и што је Хрватска све до неколико дана пред састанак имала премијера и што су овлашћења и председника и премијера скоро идентична у обе државе.
Не верујем да је хрватска председница могла предвидети да ће влада њене државе и када пасти и да ће Сабор баш на дан сусрета донети одлуку о одгодном “самораспуштању”. Не верујем ни да је хрватска председница могла предвидети да ће и председник њене странке, под унутрашњим страначким притиском, абдицирати само дан после овог “историјског” сусрета, што значи да ће се ускоро одржати и нови парламентарни избори у Хрватској са потпуно неизвесним исходом.
Као избеглица из Хрватске поздрављам овај сусрет и разговоре јер од њих све и почиње по оној библијској “у почетку беше реч”.
Актери састанка су након посете Даљу у Хрватској, у којем живе Срби и Таванкуту у Србији, у којем живе Хрвати, у Суботици потписали Декларацију о унапређењу односа и решавању отворених питања Србије и Хрватске, која садржи шест тачака. Њене теме су интересантне и за нас избеглице, посебно оне које говоре о покретању или убрзавању процеса унапређења билатералне заштите мањина – српске у Хрватској и хрватске у Србији; о сагласности да су обе државе спремне убрзати примену Споразума о питањима сукцесије, потписаног 29. јуна 2001. у Бечу и потврђивању сагласности да је потрага за несталим особама приоритетно хуманитарно питање и да ће уложити искрене и максималне напоре у тражењу несталих.
Наравно да бих и ја, а усуђујем се рећи и све избеглице и прогнаници из Хрватске, желео да се побројане теме почну решавати што пре у обе државе. Због тога сам помно пратио и уводне интервјуе актера овог сусрета датих националним телевизијама уочи сусрета. И није ме изненадила реакција хрватске председнице на питање новинарке РТС о тренутном статусу српске мањине у Хрватској. Њој је најбитније да Срби имају загарантована три заступничка места у Сабору, већа националних мањина на локалним нивоима, заменике жупана и градоначелнике у неким општинама, док су конкретна питања као што су повратак имовине, пензија, радног стажа… “углавном решена”, а ако има каквих нерешених проблема, то су они који се односе на стандард који су заједнички и за хрватску већину и за све остале мањине.
Управо такви одговори одражавају званични став хрватске државе према српском питању. Из свакодневних контаката знам да већини Срба из Хрватске, посебно онима у дијаспори, нису решена основна питања као што су: обнова у рату порушених кућа, поврат станарских права, исплата заосталих пензија, утврђивање радног стажа из ратног времена… Из председничиног одговора произлази да је то решено и да се то неће мењати. Дакле, нема исплата доспелих, а неисплаћених пензија, нема поврата станова бившим носиоцима станарских права, нема исплата старе девизне штедње код Југобанке, а обнове кућа и стамбена збрињавања бивших носилаца станарских права и даље ће се одвијати по досадашњим хрватским прописима, са којима се велика већина Срба никада није сагласила јер су дубоко неправедни.
Знам да би многи Срби из Хрватске били задовољнији да им хрватске власти врате њихову имовину и признају стечена права, него што су им обезбедили три фиксна места у Сабору са којим се ионако могу “сликати”. Уосталом та три места су добили захваљујући њиховом учешћу у укупној популацији те државе, који је по задњем попису становништва из 2011. износио 4,36 процената.
Дуго већ нисам чуо да се у билатералним разговорима између челника Хрватске и Србије, барем успут, спомиње да су Срби до децембра 1990. тј. до доношења тзв: Божићног устава били конститутаван народ у Хрватској са троструко већим учешћем од данашњег у укупној популацији те државе, а камоли да се тражи враћање те конститутивности.
Заиста не знам какви све проблеми тиште Хрвате у Србији, али верујем да немају овакве проблеме као Срби у Хрватској, што је и логично с обзиром на то да се рат није водио у Србији. У сваком случају, волео бих да немају ни животних ни политичких проблема и подржавам напоре садашњег и будућег премијера Србије да им њихова држава све проблеме реши што пре. Ако ни због чега другог, а оно због тога да се хрватским властима избију адути непримерне “симетрије” у процесу билатералне заштите мањина.
