NEDAVNE napise “Novosti” da postoji tržište ratnim dokumentima iz Drugog svetskog rata potvrdio je i direktor Dokumentaciono-informativnog centra “Veritas” Savo Štrbac u intervjuu Srni, koji je preneo Veritas.
- Mnogi ljudi raspolažu raznim dokumentima bilo da su video zapisi, fotografije ili tonski zapisi iz rata – rekao je Štrbac, i dodao da njega najviše interesuju dokumenti iz sukoba devedesetih, ali da postoje i oni koji se odnose na Drugi ili Prvi svetski rat. – Mnogi su znali šta interesuje Veritas, mene i moje saradnike, pa smo tako dolazili do tih dokumenata. Naravno, to ima svoju cenu i stvar je pogađanja kao u svakoj trgovini. Ima tu nadmudrivanja, dogovaranja, pregovaranja, lažiranja, prodaje raznih papira.
“Novosti” su prethodno objavile tvrdnje direktora Muzeja žrtava genocida Dejana Ristića da su ozbiljni konkurentni Muzeju prilikom nabavke istorijskih artefakata grupe i pojedinci, koje finansira proustaška emigracija iz Australije i Kanade, i koji kupuju različite fotografije, prepisku, propusnice, potvrde, objave i predmete iz Jasenovca i drugih logora u NDH, da bi ih uništili i tako potpomogli reviziju istorije. Za to, kako je naveo Ristić, ne žale novca.
Štrbac je, pak, istakao da je mnogim Hrvatima Jasenovac “rak rana” i “najcrnja mrlja koju su imali i još je imaju”. On misli da je posle toliko vremena od Drugog svetskog rata malo toga ostalo skriveno, pa čak i iz rata devedesetih, a kamoli iz rata četrdesetih godina.
- Međutim, uvek je moguće dokopati se nekog dokumenta iz privatnih arhiva. I nas u Veritasu, iako se ne bavimo direktno Drugim svetskim ratom, još zovu i dolaze ljudi da bi nam predali neki papir iz privatne arhive koji imaju. Veritas ih upućuje u Muzej žrtava genocida – kaže Štrbac.
Kao primer navodi pismo jednog Srbina iz Bosanskog Grahova, koji ga je molio da proveri nalazi li se 15 njegovih rođaka na poratnom spisku žrtava Drugog svetskog rata. Čovek je naglasio da su ti rođaci bili četnici. Ispostavilo se da niko od njih nije bio na spisku. Samo u selu tog čoveka bilo je 60-tak ljudi uz četnike ili u četnicima, koje su ustaše ubile. Posleratne partizanske vlasti su ih sve tretirale kao saradnike okupatora i kvislinge, pa nisu ni popisivani po posebnoj naredbi 1964.
Takvih sela koja nisu popisana ima mnogo po BiH, Lici, Dalmaciji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Srbiji. Zato je Muzej žrtava genocida pozvao njih ili naslednike da se jave, daju podatke o žrtvama i popune formulare.
V.C.S.
Povezani tekstovi
