PROŠLO je već više od 30 godina kako su Srbi bili prinuđeni da odu iz svoje Nove Gradine, pitomog i brižljivo uređenog sela u zapadnoslavonskoj opštini Virovitica, koje su pre ravno jednog veka Srbi, solunski dobrovoljci iz siromašnih krajeva Hercegovine, Dalmacije i Like osnovali uz postojeću staru Gradinu, u pograničnom području pored reke Drave, na zemlji koju im je posle Prvog svetskog rata dodelila nova država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Danas je samo kvart mesta Gradina, i osim potomaka Srba koji su je stvorili, Novu Gradinu više niko gotovo i ne pominje.
To srpsko naselje sa 76 kuća praktično je nestalo početkom devedesetih godina minulog veka kada je, prethodno, na izborima u Hrvatskoj pobedio Franjo Tuđman sa svojim HDZ što je bio uvod u nova stradanja srpskog naroda i progone sa njihovih ognjišta na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
- I posle toliko vremena, kada god neko od nas poseti našu Novu Gradinu, da bi otišao na groblje i na Crkvinu, uvek oseti nekakvu setu i nostalgiju ali istovremeno shvatimo da nas njeni ostaci, kuće, “tratovari”, nekako hladno dočekaju. Tamo žive neki novi, nepoznati ljudi koji, prolazeći ćutke i zabrinuti, gledaju nas začuđeno i pitaju se ko smo i odakle smo. A ne mogu ni da pretpostave koliko je tek naše čuđenje, koliko mi imamo razloga za to, za gorak ukus od te siline uspomena i svega što osećamo kako navire i kulja iz nas – sa mnogo emocija kaže za “Novosti” Milovan Buha (62), diplomirani ekonomista, od pre tri decenije Novosađanin, pripadnik treće generacije Novogradinjana i jedan od nekoliko autora lane objavljene knjige “Nova Gradina – od nastanka do nestanka”. Napisana je, kako kaže, u želji da ne ode u zaborav njihovo voljeno selo koje je, kako sa setom vele, “živelo i trajalo 70 godina, koliko jedan ljudski vek”. Posebno naglašava i da je najveći deo građe za monografiju o Novoj Gradini, godinama vredno prikupljao i sistematizovao Miroslav Bajo Buha, sada stanovnik Novog Slankamena.
A nestanak Nove Gradine takve kakve je bila, nazirao se već u prvim danima građanskog rata devedesetih koji se sve više rasplamsavao. Nestao je najpre jedan prvoborac iz Drugog svetskog rata a za njim još nekoliko novogradinskih Srba. Usledili su pljačkanja i miniranja kuća srpskih domaćina, maltretiranja ljudi na poslu i mnogi drugi pritisci, da bi se u neko doba pojavili u selu nepoznati ljudi, koji su šetali sredinom ulice i razgledali kuće.
- Pročulo se da su to sremski Hrvati i da nude svoja imanja u zamenu za imanja novogradinskih Srba. Ubrzo su u Novoj Gradini novopridošli organizovali štab za zamenu imanja i krenuše te zamene, nešto jedinstveno i najčudnije što je svet video – zabeleženo je u knjizi.
Rodno mesto Boška Buhe
NARODNI heroj Boško Buha rođen je 1926. godine u Novoj Gradini gde mu se otac Rade, solunski dobrovoljac, doselio iz okoline Gacka. Slavni partizanski bombaš poginuo je u septembru 1943. godine na Jabuci kod Prijepolja, u četničkoj zasedi posle kraće neravnopravne borbe.
- Od ukupno 29 poginulih Novogradinjana tokom Drugog svetskog rata, njih 15 su bili u partizanima, četvorica u četnicima, po jedan u nedićevcima i ljotićevcima a jedan je staradao kao pilot Kraljevskog vazduhoplovstva – zabeleženo je u knjizi.
I tako je “kamion u koji je utovaren život ne jedne nego četiri generacije” prevezao nešto kreveta i ormara, bele tehnike i garderobe u Novi Slankamen, Veternik, Sombor i druga nova odredišta po Srbiji, a ostadoše tamo kuće, štale, njive, škola, ambulanta”… Ostadoše grobovi i nezavršena crkva. Život je opet krenuo ispočetka, kao 1922. i 1946, s novom nadom, mukotrpnim radom i borbom za opstajanje.
Novogradinci su se i u novim sredinama snašli, svako na svoj način. Osnovali su Udruženje “Zavičajni sabor Nova Gradina”, otvorili žiro-račun da dovrše izgradnju Hrama Svetog Pantelejmona u nekadašnjem njihovom selu.
- Iz naše Nove Gradine ponesmo život, ljubav i uspomene. Naš narod živi u novom i opet se volimo i poštujemo. Nadamo se da ćemo dovršiti našu crkvu, započetu na temeljima hrama kojeg su ustaše srušile 1942, s verom u Boga da je niko neće rušiti i da ćemo tamo bar jednom godišnje odlaziti na liturgiju i posećivati naše novogradinsko groblje – kaže Buha i napominje da će preko svog Udruženja, nastaviti da plaćaju održavanje groblja, što je do sada činila opština.
Na tom groblju počivaju njihovi preci, oni koji su se 1922. prvi doselili iz kamenitih područja u ravnicu da bi, u tim teškim poratnim godinama gladi, epidemije španske groznice i ostalih nedaća već 1927. napravili prvu kuću. A uoči samog rata, “ne znajući šta ih čeka”, izgradili su i svoj pravoslavni hram. Progon Srba u novoformiranoj NDH počeo je već u leto 1941. U zoru na Vidovdan ustaše su skupile meštane Nove Gradine i svih ostalih 18 srpskih sela u tom kraju, oduzeli im konje i zaprežna kola i podelili ih susedima Hrvatima, a njih vozovima, u stočnim vagonima, prevezli do stanice u Gunji na Savi, da bi posle višednevnih neopisivih muka i patnji, preko Bosne našli spas preko Drine u tada Nedićevoj Srbiji, gde su ih srpski domaćini primili.
Nakon ratnih godina muka i stradanja, većina proteranih ipak se, 1946, vratila u Novu Gradinu u svoje kuće, u koje su ustaške vlasti bile uselile sirotinju iz Hrvatskog Zagorja. U novoj državi život je opet krenuo ispočetka, “od nule”, jer je bilo sve odneto ili uništeno. Stasavala je druga generacija Novogradinjana, deca solunaca, koji su verujući u novo vreme gradili novo društvo. Ali…
Zdravko Grumić
Povezani tekstovi
