Видевши састав Милановићеве владе, јавно сам коментарисао да ће Србима од Милановићевих Срба бити слаба вајда
У петодневном “царинском рату” између Србије и Хрватске изазваном мигрантском кризом наслушали смо се исхитрених и неодмерених изјава политичара са обе стране границе, у којима је предњачио хрватски премијер Зоран Милановић.
Неколико сати по хрватском “унилатералном” укидању граничних мера, гостујући на РТС, Милановић је много тога што је претходно изговорио демантовао или ублажио. Оно што ме је из тог интервјуа понукало да се огласим јесте: више пута поновљена тврдња како Срби међу политичарима у Хрватској немају бољег пријатеља од њега и да од 10 Срба осам гласа за њега; да су његови преци бранили Србе од усташког зулума у Лици; да је његов министар полиције Ранко Остојић после “Олује” као активиста Црвеног крста на подручју Доњег Лапца помагао Србима и да је он човек који се политички излагао да би заштитио права Срба у Вуковару на кориштење свога писма.
Зорана Милановића сам упознао након што је изабран за председника СДП, а пре него је постао премијер. Било је то на Новом гробљу у Београду. Тога дана је доста нас Крајишника дошло на испраћај једне наше активисткиње која је релативно млада и изненада преминула. Долазећи на гробље на платоу испред капела, затекао сам повећу групу мојих земљака окупљених око Зорана Милановића. Крајишници су му постављали разна питања у вези са њиховим правима и имовином у Хрватској, а он се окретао свакоме ко би му поставио питање и одговарао брзо и директно. Одговори су му се сводили углавном на “знам за тај проблем, али ћемо га решити када дођемо на власт”.
И ја сам га питао, алудирајући на његово име, презиме и место порекла, када су се његови преци поунијатили. Одговорио је да о томе нема никаквих сазнања ни доказа и колико му је познато да су сињски Милановићи одвајкада Хрвати и католици. Објашњавао нам је да људе не дели ни по нацији ни по вери већ по људским квалитетама и стручности.
Пошто ми је било интересантно да један Хрват, председник у то време најјаче опозиционе странке и медијски позната личност, сам без икакве пратње безбрижно ћакула са неколико десетина протераних Крајишника, рекао сам му да ми је баш драго што је ту међу нама и што му нико ни ружну реч није изговорио, и да бих желео да и ја могу исто тако доћи у Хрватску и посетити родну кућу и гробове оца и сина. Рекао ми је “гласајте за мене и моју странку и чим дођемо на власт, и ви и сви остали моћи ће без икаквих проблема доћи у Хрватску”.
У први мах сам помислио да испраћамо исту особу, с обзиром на то да је и жена коју смо ми Крајишници испраћали била пореклом из Хрватске па су, могуће, и у неком сродству. Међутим, није било тако. Милановић је дошао на испраћај стрица његовог оца, који је живео и умро у Београду и за којег се говорило да је “прошао” Сутјеску.
Ускоро је СДП са коалиционим партнерима победио на парламентарним изборима, а Милановић је изабран за премијера. Тачно је и да су за његову странку гласали многи Срби, како они који живе у Хрватској тако и они из дијаспоре. У Милановићевој влади у почетку су се налазила три министра који су се некад изјашњавали као Срби (Миланка Опачић, Бранко Угрчић, обоје и потпредседници владе и у међувремену смењени министар науке, образовања и спорта Жељко Јовановић) и три за које је опозиција тврдила да су српске националности (министар полиције Ранко Остојић и смењени министри туризма и здравља, Вељко Остојић и Рајко Остојић).
Видевши састав Милановићеве владе, јавно сам коментарисао да ће Србима од Милановићевих Срба бити слаба вајда. И сада при крају мандата Милановићеве владе, од које су Срби много очекивали, могу рећи да сам, нажалост, био добар прогнозер.
Положај Срба у Милановићевом мандату се погоршао у сваком погледу: успорена је обнова у рату порушених кућа и стамбено збрињавање бивших носилаца станарских права, интензивирана су процесуирања Срба за ратне злочине и њихова хапшења широм свијету и изручења у Хрватску, о исплатама доспелих а неисплаћених пензија више се и не говори, напади на Србе и њихову имовину су умногостручени, пет до шест пута више Срба напусти Хрватску него што их се у њу врати, уставни закон о правима националних мањина, укључујући и право на ћирилицу, се не спроводи…
И поред свега тога верујем Милановићу када каже да Срби у Хрватској међу политичарима немају бољег пријатеља од њега; да су његови преци као партизани бранили Србе од усташког зулума у Лици; да је његов министар полиције Ранко Остојић после “Олује” као активиста Црвеног крста на подручју Доњег Лапца помагао Србима и да се он политички излагао покушавајући да Србима у Вуковару омогући употребу њихова писма.
Међутим, од његове љубави, као и од рада његове владе, ми Срби, и тамо и овамо, нисмо имали никакве вајде. Ни према мени, иако му истиче мандат, није испунио обећање – још не могу преко границе у Хрватску. У међувремену су ми се за његова мандата, макар на пет дана, придружили и сви “Србијанци”.
