Према српским изворима, поменута хрватска операција започела је последњег дана октобра те 1991. нападом на ТО Грубишно Поље
ПРЕ неки дан из Завичајног удружења “Завичај” стигло ми је обавештење да се 31. октобра у Цркви Светог Марка у Београду одржава парастос жртвама хрватске операције познате под кодним називом “Откос-10”.
Уз обавештење приложен је детаљан попис и опис страдања свих жртава рата и пораћа деведесетих на подручју источне Билогоре, смештеног на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице.
На том попису налази се 66 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама. Међу жртвама је 41 цивил, од којих је 17 убијено пре акције “Откос-10” током кампање застрашивања и злостављања, те 23 припадника ТО, док су двојица Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирана од “сабораца”. Међу жртвама се налази и седам жена.
Шта је операција “Откос-10”?
Према хрватским изворима, то је била једна од првих ослободилачких операција хрватске војске у Домовинском рату. Изведена је на подручју Бјеловарско-билогорске и Вировитичко-подравске жупаније од 31. октобра до 4. новембра 1991. године, којом је ослобођен окупирани део Билогоре, око 300 квадратних километара. Хрватске снаге, састављене од војске и полиције, имале су укупно 2.647 “бранитеља”, док су српске, састављене од припадника ЈНА и ТО, бројале 1.750 бораца, међу којима су превладавали “побуњени становници” локалних села.
Према српским изворима, поменута хрватска операција започела је последњег дана октобра те 1991. нападом на ТО Грубишно Поље, а имала је за циљ ликвидирати или протерати Србе са подручја источне Билогоре. Народ источне Билогоре, оценивши да малобројне српске снаге, њих око 400, неће моћи дуго издржати притисак више од шест пута бројнијих хрватских формација ојачаних тенковима и далекометном артиљеријом, а поучен историјским искуством из Другог светског рата, када су их усташе одводиле и убијале у логорима Јадовно и Јасеновац, кренуо је у егзодус спасавајући голе животе.
Тог и наредног дана, комплетно становништво из 23 села и један број житеља из још 15 њих, напустило је то подручје и у избегличкој колони, у којој се нашло око 4.000 људи и преко 600 различитих возила, прешло у Босну, у којој се још није ратовало. Међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, дио њих у мешовитим браковима са Србима.
После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.
На поменутом списку жртава налазе се Мићо Васиљевић и Владимир Кучера из Грубишина Поља и Петар Слијепчевић (1926) из села Растовац, које је у септембру и октобру 1991. побио Вељко Марић, припадник ЗНГ из Грубишног Поља. То је онај ратни злочинац кога је Србија у јуну ове године из свог затвора трансферисала у Хрватску.
Из поменутог списка жртава издваја се судбина старице Данице Вудраг (1920) из Велике Дапчевице, за коју се каже да је имала једну од најтрагичнијих билогорских судбина. Са мужем Стевом изродила је петoро деце. Сина јој Драгу, старог две године, у грубишнопољском парку 1941. отму усташе и од тада га више никад није видела. Иако је била пред порођајем успева побећи усташама, али је убрзо сустигну и она пред њима роди близанце, два дечачића, које усташе одмах по порођају пред њеним очима убију. Са кћеркама Милком и Јованком преживела је Други светски рат, али не и онај деведесетих. Наиме, 1991. Даница је остала у Великој Дапчевици, где су је у децембру те године убили зенговци у дворишту Филипа Глежнића.
На том списку жртава налази се и Милан Раделић (1923) из Великог Грђевца, који је убијен 24/25. априла 1997. на Велики петак, са три хица у главу из “калашњикова”. Наводи се да га је убио локални Хрват Јосип Маријан, уз помоћ Златка Грдинића из Павловца. Милан је осма жртва усташа у два рата из те породице и био је последњи Раделић у том месту.
По завршетку акције “Откос-10”, у најбољој усташкој традицији из 1941, настављени су рушење и девастација православних храмова тако да су до темеља изгореле дрвене цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом Унеска: Храм Светог Димитрија у Растовцу, саграђен пре 1700. год. и црква Успеније Пресвете Богородице у Доњој Рашеници из 1709. године.
До Другог светског рата на подручју источне Билогоре живело је 18.000 житеља српске националности, а после усташких злочина у Другом и оних почињених у последњем рату, 2005, по подацима Митрополије загребачко-љубљанске, преостало их је 1.170, углавном старијих особа, док је попис становнштва у априлу 2011. дочекало мање од 1.000 њих.
