Jeka Štrbac (1963) je rođena Kninjanka. U tom gradu živela je sve do “Oluje” sa mužem, dvoje dece, svekrom i svekrvom i deverom. U blizini su živeli i njeni roditelji.
Pola sata za bezglavo bekstvo: Jeka Štrbac živi 16.000 kilometara daleko od zavičaja
- Tu nas je zadesila “Oluja”. Suprug Slobodan i drugi muškarci bili su na položaju. Bio je petak uveče, 4. avgust, kada su nam rekli da se spremimo. Slobodan je došao oko 11 sati te večeri, pa kaže: “Ma, kakvo spremanje. Ne ide se nigde. Vojska je na položajima”. Ujutro u pet sati ustali smo svi. I deca. Stariji sin deset, mlađi šest godina. Slobodan izašao napolje. A jedna žena tamo kaže: “Vojska se povlači”.
On se vrati i meni veli: “Spremaj decu i beži. Ja ću doći sa vojskom”. Imali smo pola sata možda. Dever je seo na traktor, pokupio mene, decu, svekrvu, svekra, jednog strica i strinu, još jednog čoveka, njegovu ženu i dvoje dece. Jedanaestoro.
Poneli smo nešto stvari. Za decu nešto odeće. Jedno ćebe. I pršut, da imamo usput. Rekli su: “Ide se do Srba i tu će se stati neko vreme”.
Kad smo krenuli, pa ugledali kolonu prema Erveniku, bilo mi je jasno da nema više ni stajanja, ni povratka. U Erveniku se traktor pokvari. Naiđe benkovački autobus. Primi mene, svekrvu i decu. Svekar i dever ostanu. Tako smo išli negde do Bosanskog Petrovca, možda dva dana. Autobus prepun. Gladni. U Petrovcu, noć je bila, mi izašli. Stojimo, pa posedamo. Čekamo. Ne znamo šta i koga.
Gde svi, tamo i mi
Dođe čovek ujutro u pet sati, svaka mu čast, neka je živ i doveka zdrav i sretan. Donese pola hleba ispod peke i još i mleka i kaže: “Evo, da okrepite ovu decu”. Moje dvoje i dvoje od komšija. I on je izbeglica, pa zna kako je. Tu živi kod snaje.
I dođe jedan naš Kistanjac i kaže mi: Ajde ti mala, ti si najmlađa, popni se na onaj kamion, pun je hleba, pa nam dodaj vreću. Uzela sam džak hleba, pa podelila sa komšijama. Tako smo jeli.
Tu smo bili do uveče. Imali smo vode. Dođe svekar i još neki meštani. Traktor ostao u Erveniku. Ne znamo gde idemo – gde i svi, tamo i mi.
O mužu – ništa.
Jedan moj rođak naišao s traktorom, potrpa mene i decu i nađemo se u Banjaluci, kasarna “Kozara”. Tu smo bili dva-tri dana, išla sam na razglas da tražim, ako je neko video Slobodana da javi. Onda nas stave u autobuse, 23 autobusa iz Srbije u toj koloni. Dovezli su nas u Požarevac i pet autobusa poslali u Kučevo.
Ni dva krompira za decu
U autobusu, treći dan puta, stanemo ispred nekog, kao motela. Nemamo šta da jedemo. Ugledam baku, prži veliku šerpu krompira. I pružim ruku, kažem “Mogu li dobiti malo”. Veli ona: “Dala bih ti, ali imam preko desetoro svoje dece i unučadi”. Dva krompira nisam mogla da dobijem za svoje sinove.
Došla sam u Srbiju bez dinara
Tamo kasarna na dva sprata. Bili su dušeci, ništa više. Ali, dočekala nas je večera. Pa ujutro doručak, pa ručak i večera. Crveni krst nas hranio. Onda mi se stariji sin razboleo. Zabolelo ga uvo, došao doktor, napisao recept. U Petrovcu su mi ukrali tašnu sa dokumentima. I sto maraka u njoj. Došla sam u Srbiju bez dinara. Idem da nađem apoteku, a oči mi pune suza. Ni tašne, ni para, samo taj papir u ruci. Ako traže pare, moliću da mi pomognu. Nije trebalo.
Posle par dana saznam da je svekar u Užicu, a o mužu ni reči.
Nakon dvadesetak dana dolazi direktor ŠIK, to je jedna velika pilana u Vučevu i kaže: “Ko ima želju i volju da radi, ima posla. Zasad nema radnog staža i bolovanja, ali koliko se dana radi, biće plaćeno.”
Ja sam jedva dočekala. Radilo se tri smene. Radila sam na mašini koja je sekla balvane, pa se onda to sortiralo i slalo na sušenje. Tu sam bila do aprila 1996. Kad je došao svekar i on je radio.
U našoj sobi, bivšoj vojnoj spavaonici, bili smo zajedno moja porodica, pa moj komšija, njegova žena, dvoje dece i njen otac. Imali smo uvek ona tri obroka, a deca još popodne i međuobrok. Na jednom spratu kasarne imali smo šest wc i tri tuša na 150 ljudi.
Sleteli u Sidnej u sedam uveče
U Australiju smo došli 27. juna 2001. Mlađi sin imao je 12, a stariji 16. Tamo u Vučevu bilo je mnogo dece. Mlađi je danima plakao za drugarima. Stariji nije. Sleteli smo u Sidnej u sedam uveče – jedna Anka sa dve kćerke, muž joj poginuo, i jedni Subotići, čovek, žena i tri sina, i jedna devojka došla da studira.
Kod Vidoja i Mire
Posle osam meseci u pilani su počeli da otpuštaju izbeglice, nije bilo dovoljno posla, pa da ostane meštanima.
U maju je došao čovek i tražio radnike za kopanje kukuruza. Upoznajem i njegovu ženu. Jako fini ljudi, zahvalna sam im do kraja života. On se zove Vidoje, a žena mu je Mira, umrla je od infarkta. Imali su i skladište građevinskog materijala. I ta Mira, neka joj je laka zemlja, kaže da će mi pomoći. Zvala me da kopam kod nje jagode. I platila pošteno. Onda mi je našla da budem kuvarica u kafani Šumadija. Kod tih finih ljudi ostala sam sve do odlaska u Australiju.
Pre tri meseca, Jeki Štrbac umrla je majka – tamo.
U postojbini. Kako se oseća neko ko je u Sidneju, a umre mu mati 16.000 kilometara daleko, surovo je bilo da se pita.
U POTRAZI ZA SUPRUGOM SLOBODANOM: Ubijen i sahranjen kao NN
Za sudbinu muža Jeka je saznala tek u novembru 1997.
- Tetka iz Beograda mi javlja da postoji slika, došla preko Save Štrpca iz Veritasa, na kojoj su neki ljudi prepoznali mog Slobodana. Nazovem Savu i on mi kaže da je Stana, žena Save Straživuka, potvrdila da je slika mog Slobodana. Sve sam se dotle nadala, ali tada su mi se noge odsekle. Slobodan je bio sahranjen na kninskom groblju pod oznakom NN. Kosti su iskopavane 2001. ili 2002. i to je išlo za Zagreb. DNK su dali svekar, svekrva, dever i njegova sestra iz Šibenika.
Slobodanove kosti su posle 2004. prebačene u porodičnu grobnicu u Kistanje. Tada nisam mogla da dođem iz Australije. Uspela sam da mu odem na grob 2006. Sve troje smo išli zajedno. Vadila sam dokumente za decu, u jednom piše da je Slobodan Štrbac umro prirodnom smrću, mesec dana posle tog 5. avgusta. Ovde žive ljudi koji su nam poručili da nas mogu odvesti na mesto gde je Slobodan tog 5. avgusta, na dan kad sam ga poslednji put videla, mučki ubijen.
S. Princip – Vesti
Povezani tekstovi
