Rešavanje najtežih slučajeva diskriminacije Srba, porodica Miladinović, Kunić, Pavlović, Gajić i desetak istovetnih je Hrvatskoj bio uslov zatvaranja Poglavlja 23, kao poslednje prepreke za punopravno članstvo u EU. Bila je to, kako su se nadali, poslednja nada ljudima čiju je imovinu država nesebično delila svojim “domoljubima”, da će konačno dobiti kakvu-takvu satisfakciju i biti bar delimično obeštećeni. Pokazalo se da su se uzalud nadali. Hrvatska je već drugu godinu u Evropskoj uniji, a oni se i dalje bore sa vetrenjačama.
Prošlo je dugih 14 godina kako se Milica Miladinović vratila iz izbeglištva u Zagreb, a ona i danas živi u podstanarskoj sobici od 10 kvadrata, bez grejanja i kupatila, sa pravom korišćenja zajedničkog NjC sa još šest porodica.
Često je pitaju kako se tolike godine nosi sa tim nevoljama, kako već nije digla ruke od svega i napustila Hrvatsku. A ona im odgovara da je preko 40 godina Zagrepčanka, da su joj deca tu rođena, da su iz svoga stana isterani oružjem, a da sve što ima stvoreno je u tom gradu.
Kad smo je pre dva dana posetili u njenoj sobici, na Trgu žrtava fašizma, upravo je pravila koncept pisma koje će uputiti nemačkoj vladi i Evropskoj komisiji da joj odgovore kako su “motrili njen slučaj i primili Hrvatsku u EU”. Kako je za njih jedan ražalovani pripadnik raznih tajnih službi Josip Perković daleko važniji od njenog i sličnih slučajeva diskriminacije i kršenja ljudskih prava Srba u Hrvatskoj?
Porodica Miladinović do rata je živela u svom zagrebačkom stanu i vikendici u Donjoj Stubici, a država im je razorila tu idilu pretvorivši ih u beskućnike. Milica se vratila 2000. u Zagreb i samo zahvaljujući njenoj fanatičnoj upornosti javnost je saznala za taj neverovatni primer državne diskriminacije. Nakon što su ih hrvatski gardisti 1991. isterali iz stana, otišli su u Srbiju i tamo se porodica raspala. Muž, ćerka i sin otišli su svako svojim putem. Milica se vratila u Zagreb samo da bi spoznala da je ostala bez svega. U Hrvatskoj su na snazi bili zakoni po kojima su joj uzeli stan i kuću. I tada je odlučila da se bori za svoje.
Stan je odavno prodat, kuću je “privremeni korisnik” srušio, a sud je uvažio njegovu tužbu i presudio da mu Milica mora isplatiti nepunih 50.000 evra za njegov trud i trošak.
- Misle da sam poludela. Isterali su nas iz stana i kuće, 20 godina se potucam i 16 godina čekala sam da država iseli uzurpatora kome je dala moju kuću. Presudili su da mu moram platiti što mi je devastirao kuću i sada bi da me se reše tako da me smeste u državni stan samo da zaćutim! E neće! – odlučna je Milica.
Četnicima nije mesto u Zagrebu!Napad na Milicu Miladinović krenuo je i pre otimanja imovine. |
Zbog toga je državna politika i birokratija, ali i srpski predstavnici, optužuju da je nezahvalna i nekooperativna samo zato što ne pristaje da za svoju imovinu prihvati privremeni smeštaj.
- Takav otpor niko ne može suvislo objasniti. Rekla bi da se vlada boji da će “pući brana” reše li moj slučaj pozitivno. Boje se da će napraviti presedan i da će sve slične slučajeve, a ima ih mnogo, morati da reše odštetom – procenjuje Milica.
Još joj je jedina nada Evropski sud za ljudska prava u Strasburu, koji je prihvatio njenu tužbu i vladi u Zagrebu uputio dopis da se izjasni zašto su Milici Miladinović kršena ljudska prava i zašto njen slučaj tolike godine nije rešen.
Povezani tekstovi
