Svedok na suđenju Radovanu Karadžiću pred Međunarodnim tribunalom u Hagu, bivši premijer Republike Srpske (RS) Branko Đerić izjavio je da je Karadžić, kao predsednik RS, 1992. “stalno odlagao” kažnjavanje ratnih zločina.
Radovan Karadžić, prema tvrdnji svedoka Branka Đerića, stalno je odlagao kažnjavanje ratnih zločina
“Karadžić nije bio protiv kažnjavanja ratnih zločina, ali je stalno to odlagao za kasnije, a ja sam tražio da se odmah kažnjava”, rekao je Đerić. On je rekao u svedočenju da je u jesen 1992. podneo ostavku zato što nije imao Karadžićevu podršku da smeni ministre pravde Momčila Mandića i unutrašnjih poslova Miću Stanišića, za koje je verovao da su umešani u zločine i kriminal.
Đerić je sugerisao da su Mandić i Stanišić bili bliski Karadžiću i da su se obraćali direktno njemu, zaobilazeći Vladu RS.
Tribunal sudi Karadžiću po optužnici za progon Muslimana i Hrvata širom BiH; za genocid u Srebenici i još sedam bosanskih opština; za terorisanje stanovništva Sarajeva kampanjom artiljerijskih i snajperskih napada i za uzimanje mirovnih snga UN za taoce, 1992-95. godine.
Đerić je u sudnici rekao da je smenjivanjem Stanišića i Mandića želeo da pokrene rešavanje problema ratnih zločina, ali da u tome nije imao podršku Karadžića, sa kojim su se dvojica ministara direktno konsultovala, zaobilazeći Vladu. Kako je rekao, predsednik RS je tada smatrao da “vreme leči sve, a pokazalo se da ne leči”.
“Da ste vi, gospodine Karadžiću, tada dopustili da se od prvog dana kažnjava ono što je bilo za kažnjavanje, ne bi se mogle kasnije desiti i mnogo gore stvari… Ja sam vas ubeđivao i govorio vam i na kraju sam otišao, a problemi su ostali”, rekao je Đerić optuženom.
Svedok je opisao kako su problemi nastali kada je Vlada RS u junu 1992. naložila ministru pravde Mandiću da podnese izveštaj o “uzimanju zarobljenika, postupanju sa civilima i o ratnim zločinima”, posle pisanja strane štampe i tvrdnji međunarodne zajednice da snage bosanskih Srba čine zlodela.
Đerić je izjavio da je Vlada RS “vrlo rano” sačinila uputstvo o postupanju sa ratnim zarobljenicima i civilima, i dostavila ga i međunarodnim organizacijama. Mandićevo ministarstvo je, po rečima svedoka, međutim Vladi tek oktobra 1992. dostavilo traženi izveštaj o primeni uputstva, posle čega je Vlada naredila da “nelegalni centri” za pritvor nesrba budu raspušteni.
Mandić i Stanišić su u međuvremenu, umesto da se posvete “problemima na terenu”, “terali svoje biznise i profite”, a zaštitu su tražili od “političkog rukovodstva” na čelu s Karadžićem, rekao je Đerić.
Karadžićev stav o tome, svedok je opisao rečima: “Pustimo to sada, ima vremena, posle ćemo to”, objašnjavajući da se sa predsednikom RS sporio upravo oko takvog shvatanja “odgovornosti i vladavine prava”.
Kao svoj tadašnji stav, Đerić je naveo da je “država javno dobro ako počiva na vladavini prava. Ako ne počiva na vladavini prava, onda je – javno zlo”.
Unakrsno ispitujući svedoka, Karadžić je, citirajući skupštinske govore ministara Mandića i Stanišića, sukob nastojao da prikaže kao “lični”, na “profesionalnim osnovama”, ali je Đerić to odbacio kao “smešno” i kao “vađenje”.
Karadžić je, negirajući Đerićevu tvrdnju da nije podržavao rekonstrukciju Vlade RS smenjivanjem Mandića i Stanišića, podsetio svedoka da su za rekonstrukciju glasali mnogi poslanici Srpske demokratske stranke, čiji je on bio šef.
Đerić je, međutim, ostao pri iskazu, primetivši da je ministar Mandić “loše i slabo radio, a nismo ga se mogli osloboditi”. Karadžić koji se brani sam, danas će završiti unakrsno ispitivanje Đerića.
Povezani tekstovi
