Проф. др Михајло Басара

Саво Штрбац: Ех, да није било рата

Ове године навршава се 30 година откако су Срби из Хрватске напустили своје куће и кренули, под артиљеријском, тенковском и авионском ватром, непознатим, уским, мрачним и хладним путевима ка свим дестинацијама света. У тим колонама страха и смрти били су и бебе, мала деца млади људи, одрасли, жене и мушкарци, старији и најстарији. Многи међу њима, издигли су се на том путу изнад трагедије у коју их је бацила необјашњива мржња. Неки су данас афирмисани спортисти, неки научници, угледни стручњаци у својим областима, писци, уметници, вредни радници. Неки су се зауставили у Републици Српској, већина у Србији, а како је време пролазило све више порука стиже из свих земаља света, од Канаде до Новог Зеланда. Они којима године нису допуштале такве интерконтиненталне амбиције већином су себи вечни боравак одредили на сеоском гробљу у Крајини. Незнано је колико је тих судбина видео, доживео, забележио и повезао Саво Штрбац. Он је, усудом своје професије и свог карактера и талента, сачинио најсложенију и најгушћу мрежу веза и контаката међу крајишким Србима, било да су из Далмације, Лике Кордуна, Баније или Славоније. Његов архив има не само докуметарни ниво, већ и емотивни, литерарни, психолошки… и биће за дуго година база података за све оне који се буду освртали, лично или научно, на време и судбину Срба Крајишника.

Најновија Савина књига има наслов који смо безброј пута сви изговарали свих ових година:

Ех, да није било рата!

Крајишки полицајац Јовица погинуо је у скрадинском залеђу у мају 1992.г. у својој 24-ој години, а сахрањен је 29. јуна 2019. године у Лешници код Лознице, где му је живео отац. На испраћају су му поред оца Јована, били мајка Розалија која је дошла из Шведске, кћерка Данијела која је дошла из Задра, где живи од рођења, саборац Миливој, из Далматинског Косова, који га је последњи видео живог, у непријатељском минском пољу.

„Највјероватније би и данас сви живели у лепом граду Задру, у великој кући од четрнаест соба. Данијела би расла уз оца и мајку, и уз још неког брата или сестру. И брат Горан би се клонио лошег друштва, оженио и децу изродио. А Јован би као пензионер, са унуцима и праунуцима, одлазио у родне Ивошевце, посећивао мајчин гроб и бринуо о имовини која му је остала иза предака. Да, све је то реално и било би могуће – да рата није било.“

Отац је након 27 година туге, немоћи, наде и борбе успео да пронађе посмртне остатке свог сина и сахрани га на достојанствен начин. Себи је оставио гробно место између два сахрањена сина у селу Лешница код Лознице.

Ту борбу, као и стотине других, покретао је, помагао и подстицао аутор ове књиге Саво Штрбац. Без његовог знања, упорности и несебичног трошења своје физичке и менталне енергије то не би било могуће. Званичне институције немају ту моћ да једним погледом открију скривану трауму иза нечијих речи и којим трагом треба ићи да би се разоткрила и ублажила сва зла ратовања. Саво је крајичком ока увиђао шта стоји иза једне сузе, погледа, покрета тела наших земљака чије муке не може да уочи ни најдобронамернија државна статистика. А једина сатисфакција и једино што је Саву одржавало у тој борби била је искрена захвалност његових Крајишника.

Књига има три релативно независна дела. Поред документарно-романескне приче о ратној судбини једне породице, други део чине колумне које су објављиване у дневном листу Политика у периоду од октобра 2024. до октобра 2025.године. То нису колумне које обично читамо као субјективни поглед на објективну стварност, него објективни поглед на објективну стварност, како то иначе председник НВО Документационо-информатвног центра Саво Штрбац чини од његовог формирања 1993.године. Читаоци колумни добиће готово потпун регистар отворених питања између Срба и Хрвата од почетка распада Југославије до данас. Саво је њима реаговао на константну и систематску активност институција хрватске државе којом се настоји сузбити сваки доказ и свака сумња у официјелну интрперетацију распада Југославије, у митове о Домовинском рату и „великосрпској агресији“. У једној од колумни Саво полемише са носиоцима обнављања старих идеја да су Срби били „оптанти“, да нису страдалници „Олује“, него да су „самоиницијативно“ напустили своје домове без додира са хрватском војском, што је у функцији скривања истине о етничком чишћењу Срба из Хрватске. Неке од анализа посвећене су случајевима и личностима које су изазвале највећу медијску пажњу или још увек нису добили свој епилог. Међу њима су погледи на случај генерала Владе Трифуновића, на непомирљиве разлике у култури сећања, на случај „Петровачка цеста“, однос према заробљеницима у логору „Лора“, својинска и радна права Срба, све до разлика у погледима на смрт папа Фрање, до новог закона о гробљима и Томсоновог усташког дернека на хиподрому у Загребу, баш на тридесетогодишњицу прогона Срба из Хрватске.

У прилогу књиге читалац може да прочита рад Саве Штрпца припремљен за Зборник радова поводом 30 година од „Олује“ који је одржан у јулу ове године.. Наслов рада гласи “Олуја пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију“ и састоји се из прегледа сарадње Веритаса и МКСЈ, Истраге за операцију „Олуја“ и Предмета Готовина и други. Други прилог је интервју који је Саво Штрбац да НИН-у 06.08.2025. године.

У закључку прилога о МКСЈ Саво каже: „Данас, када МКСЈ завршава своје функционисање, са жалошћу констататујем да тај трибунал није испунио ни један од циљева због којих је основан. Избор догађаја и оптуженика био је селективан, па самим тим није ни могао донијети правду жртвама и њиховим породицама. Таквом селективношћу није допринио ни помирењу, него га је озбиљно угрозио. Својим пресудама није успио ни да допринесе превенирању чињења злочина у будућности“. Штрбац оцењује да обележавање „Олује“, у случају да је МКСЈ судио праведно, не би било прослава, него запитаност над узроцима и последицама рата деведестих и историјом односа Срба и Хрвата.

Проф. Др Михајло Басара

 
Prof.dr Željko Ivaniš

Savo Štrbac: Eh, da nije bilo rata

Ova knjiga Save Štrbca je četverodijelna. Najprije obuhvaća priču zasnovanu na istinitim događajima vezanim za ratnu i poratnu Krajinu, potom dvadesetak tekstova objavljenih u dnevnom listu „Politika“ tokom proteklih godinu dana u kojima predstavlja niz tema važnih za Kajišnike, stručni rad što se odnosi na aktivnost Haškog tribunala u slučaju procesuiranja optuženih lica za posledice operacije „Oluja“ i jedan intervju.

Već sam naslov knjige „Eh, da nije bilo rata“ budi niz asocijacija. Često se na pomisao o ratu kaže: Bilo, ne ponovilo se. Kad se malo razviju te polu-rečenice stiže se do zaključka da do rata uopće nije trebalo doći. Kako to da nam se, ipak, desio rat? Zašto smo, onda, na njega pristali? Da li samo stoga da bi daroviti ljudi poput Save Štrbca mogli da pišu o njemu godinama i desetljećima nakon njegovog završetka? Mnogo je važnije jesmo li naučili lekciju. Jesmo li naučili da ne treba skakati na svaki poziv onih koji nisu iz Krajine, a tvrde da je vole više nego što je mi Krajišnici volimo. Da li je napetost u Jugoslaviji s početka devedesetih mogla na drugi način da se razriješi? Moglo je da kod svih entiteta u međuetničkim sukobima nije bilo više neučenih, nedoučenih, frustriranih, naopakih nego dobrih i poštenih ljudi. Zato svijet i izgleda ovako. Njega ne kroje pametni nego oni drugi.

Što se same uvodne priče tiče, njoj nedostaje nekoliko tragičnih ženskih likova da bi poprimila sve osnovne karakteristike tipične antičke tragedije. Pri tome, ona ima duboki antiratni smisao. Njen naslov najavljuje takav karakter ispričanog sadržaja. Razumije se, da je „Jovo iz Ivoševaca“, pripadnik populacije krajiških Srba, glavni junak. I njegovi prerano otišli sinovi, mada im je majka Slovenka, izjašnjavali su se kao Srbi. Jovino traganje za tijelom sina Jovice V., koji je stradao u jednoj oružanoj akciji daleke 1992.godine na teritoriji koja je u tom trenutku bila pod kontrolom hrvatskih oružanih snaga, okončano je tek 2019., kada je otac mogao na dostojan način da ga sahrani. Savo Štrbac, kao istrživač istine, ne zatvara oči pred duboko humanim gestama pripadnika druge strane u sukobu. Tako na nekoliko mjesta spomilje izvjesnog „Milu iz okolice Benkovca“, porijeklom Hrvata, koji je, a da nije morao, obezbijedio sredsva da Jovo V. može kupiti kuću nedaleko od Loznice, gdje je riješio da provede ostatak života.

Savo Štrbac ne treba da se pretvara kako razumije ljudsku patnju. On ostavlja utisak da je i prije rata upoznao to duboko osjećanje čovjeka. Njegova praksa sudije i advokata vodila ga je do mjesta sa kojih se dobro mogu sagledati i čast i besčašće. I njemu nisu trebali eksterni dokazi da će biti rata. On je to znao. Na neki način, bio je spreman da dočeka „zla vremena“. A kad je sve počelo, osmislio je projekat istine – osnovao je „Veritas“, jer je računao s tim da jednog dana mora izroniti mir iz kaljuge u kojoj oni srodni pa čak i oni istog roda, dižu mač jedni na druge i uživaju u tuđim mukama. Vidio je da sijači smrti ne haju ni za žive ni za mrtve, zbog čega će biti potrebna ruka vođena razumom koja će označiti stratišta, koja će ekshumirati, identificirati i sahranjivati na način dostojan čovjeka. Savo se upravo time bavi već više od 30 godina i nije čudno što se pomalo umorio da „`usrećuje` očeve i kad im vraća mrtve sinove“, kako kaže na jednom mjestu uvodnog eseja.

Kolumne objavljivane u dnevnom listu „Politika“ tokom protekle godine dana sada štampane na jednom mjestu, u okviru korica ove knjige, daju gustinu Savinoj misli. On u njima prati sve pravne propise, i u RH i u Srbiji, koji su relevantni za život ljudi izbeglih iz Krajine i njihovih potomaka; sugeriše bolja pravna rešenja od postojećih; kritikuje loše prakse u radu državnih tela; kao pravnik, razotkriva zamke u koje bi mogli da upadnu neupućeni; komentariše aktuelne političke i druge događaje i tako dalje. U njegovim kolumnama ima i polemike. Mnogi sa Savom ne dijele isto mišljenje o ponekom događaju iz krajinske ratne prošlosti. On od toga ne bježi. Spominje sve takve slučajeve neslaganja sa sagovornicima. Ne spada u red „ubitačnih polemičara“, ali uporno objašnjava svoje pozicije.

Što se tiče stručnog teksta „`Oluja` pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju“, kao treće celine, u njemu autor razobličava nedoslednosti u radu spomenute međunarodne sudske ustanove. Njegova argumentacija je konzistentna i sasvim pravno utemeljena. Prava je šteta što jedan, dobro zamišljen sud, sud Ujedinjenih nacija za ratne zločine, nije položio ispit zrelosti.

Zanimljiv je i intervju dat NIN-u u avgustu ove godine, preštampan na kraju knjige. Savo je zadržao svježinu sjećanja i poslije tolikih decenija. Budući istraživači pada Republike Srpske Krajine na njega se mogu osloniti.

I na kraju, ova knjiga nam daje priliku da se svi kojima se Savo obraća zapitamo tko smo i kakvi smo. Dragi Krajišnici, nemojmo se zanositi. Mi nismo Savo. Treba još proteći mnogo vode Zrmanjom i Krkom da bi naš prosječan zemljak imao ljudske karakteristike slične Savinim. Zato, pamet u glavu: da bi se gledalo na svijet poput Save, treba učiti. Mnogo treba učiti. I ne samo iz knjiga. Ljudi kao što je Savo su rijetkost i kod razvijenijih naroda, nego što je naš.

Landol, septembar 2025.godine

Prof.dr Željko Ivaniš