Piše: Savo Štrbac
Hrvata Krunoslava Fehira pre desetak dana, prilikom ulaska u, na graničnom prelazu Bogojevo uhapsila je srpska policija pod sumnjom da je počinio krivično delo ratni zločin. Zapisnik o njegovom saslušanju pred policijom, i pre nego je stigao u tužilaštvo, na volšeban način pojavio se u jednom srpskom mediju i istog dana postalo vest dana u celom regionu.
Fehir je bivši pripadnik “Braniteljske osječke bojne” i bio je ključni svedok na suđenju Branimiru Glavašu i družini za ratne zločine počinjene tokom rata devedesetih prošlog veka u Osijeku pred hrvatskim pravosuđem. Javno je priznao da je kao maloletnik učestvovao u mučenjima i ubistvima srpskih civila po naređenju Branimira Glavaša, uključujući i ubistvo Čedomira Vučkovića. Tvrdio je da su svi zločini bili organizovani i naređeni od strane Glavaša, kojeg je nazvao “alfom i omegom” tih događaja. Nakon davanja iskaza o tim zločinima postao je zaštićeni svedok, a njegova svedočenja bila su ključna u sudskim procesima protiv Glavaša i njegovih saradnika. Iako je bio maloletan u to vreme, izrazio je kajanje i želju da se izvini porodicama žrtava.
Nama u “Veritasu”, koji smo pratili suđenje Glavašu i njegovoj grupi pred hrvatskim sudovima, ova Fehirova priča nije bila nepoznata. Naime, ovu priču je od reči do reči do sada ispričao više puta i pred hrvatskim sudom i medijima. Na osnovu njegove priče Županijski sud u Zagrebu je još 2009. osudio Glavaša na deset godina zatvora a članove njegove družine na nešto niže kazne Presudu je preinačio Vrhovni sud RH u odluci o kazni, tako da je Glavašu smanjio kaznu na osam godina. Ustavni sud RH odlukom iz 2015. ukinuo je presudu VS, onda je VS ukinuo presudu ŽS, pa je ŽS u Zagrebu proveo novo suđenje i u oktobru 2023. ponovo osudio Glavaša i članove njegove družine: Glavaš je dobio sedam za nalogodavnu ulogu u otmici, mučenju i ubijanju sedam civila, komandirka voda Gordana Getoš Magdić četiri, a neposredni počinioci zločina Dino Kontić i Zdravko Dragić po tri godine zatvora. Ova poslednja presuda još nije pravosnažna pošto je po žalbi stranaka predmet na drugostepenom sudu.
Uz sve to treba reći da Fehir nije bio ni optužen pred hrvatskim sudom (veštaci su utvrdili da je neposredni uzrok smrti Čedomira Vučkovića trovanje sumpornom kiselinom a ne pucnji koje je u njega ispalio Fehir) već da je dobio status zaštićenog svedoka što mu je bila “nagrada” hrvatskog pravosuđa za “kooperativnost”.
Kad sam doznao da je Fehir uhapšen, prva nepoznanica mi je bila zašto je uopšte, s obzirom na njegovu “ratnu prošlost”, pokušao da uđe u Srbiju. I javno sam komentarisao da su izgledna dva razloga: ili je “bežao od većeg zla” koje mu je pretilo u Hrvatskoj (Glavaš mu nije ni zaboravio ni oprostio svedočenje na osnovu kojeg je i po drugi put osuđen, a po prvoj presudi je odležao u zatvoru više od pet godina i izgubio mnoge pozicije u društvu), ili je računao da su mu Srbi zahvalni, kao što je bilo i hrvatsko pravosuđe, što je stvarno otkrio monstruozna ubistva nad Srbima u slučajevima nazvanim “Garaža” i “Selotejp” i da neće imati nikakvih problema, tim pre ako je (a po “Veritasovim” saznanjima, jeste) i ranije nesmetano ulazio u Srbiju.
Tek trećeg dana po hapšenju oglasilo se i srpsko tužilaštvo za ratne zločine saopštenjem u kojem se navodi: “16. juna 2025. Javno tužilaštvo za ratne zločine je donelo naredbu o sprovođenju istrage protiv Krunoslava Fehira zbog krivičnog dela organizovanje i podsticanje na izvršenje genocida i ratnih zločina iz člana 145. stav 2. KZ SRJ. Prema osumnjičenom je određen pritvor rešenjem Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine”. (U ovom slučaju primenjeno je pravilo i primeni blažeg zakona za počinioca).
Iz ovog saopštenja dobio sam odgovor i na drugu nepoznanicu: kako će mu srpsko tužilaštvo kvalifikovati to što je priznao da je učinio?
Ako bi se kvalifikacija cenila samo po nazivu krivičnog dela, moglo bi se zaključiti da je ovo delo teže i od svih drugih krivičnih dela iz glave “protiv čovečnosti i međunarodnog humanitarnog prava”. Ali nije tako. Za osnovni oblik ovog dela iz stava 1. (“Ko organizuje grupu radi vršenja krivičnih dela iz članova 141 do 144 ovog zakona, kazniće se zatvorom najmanje pet godina”) propisana je ista kazna kao i za ostala dela ratnih zločina, ali za privilegovani oblik, za koji se tereti Fehir iz stava 2 (“Ko postane pripadnik grupe iz stava 1. ovog člana, kazniće se zatvorom najmanje jednu godinu), propisana je mnogo blaža kazna. Naime, uz postojanje osobito olakšavajućih okolnosti kod izvršenja dela u oba slučaja kazna se može ublažiti ispod zakonskog minimuma, u prvom slučaju do godine dana a u drugom slučaju do tri meseca zatvora (čl. 42. i 43. KZ SRJ). Uslovna osuda se ne može izreći za krivična dela za koja se ni ublažavanjem kazne ne može izreći kazna manja od jedne godine zatvora (čl. 53. st.3 KZ SRJ).
Ako bi sud utvrdio da je Fehir delo počinio pod osobito olakotnim okolnostima (u njegovom slučaju to bi mogla da bude i njegova životna dob u kombinaciji sa priznanjem, otkrivanjem i kajanjem, zbog čega u Hrvatskoj nije ni optužen), mogla bi mu se, preko ublažavanja kazne, izreći i uslovna osuda, što bi, uzimajući sve u obzir (možda) i bila najprimerenija sankcija. Ovakvom eventualnom krivičnom sankcijom i srpsko pravosuđe bi valorizovalo Fehirovo aktivno učešće u otkrivanju monstruoznih likvidacija Srba u Osijeku u ratu devedesetih u režiji dugogodišnjeg “gospodara života i smrti” u tom gradu i šire Branimira Glavaša.
Pored Glavaša i mnogi drugi Hrvati nisu bili “srećni” što je Fehir otkrio ta monstruozna ubistva, jer im je to “kvarilo” sliku o odbrani od mrskog neprijatelja i njihove nevinosti i bezgrešnosti. Izgleda da je mnogim Hrvatima drago što je Fehir dospio u srpski zatvor. Čini se da ni državi nije stalo do Fehira: nema nikakvih reakcija ni protesta od strane hrvatske vlade kao u nekim ranijim slučajevima hapšenja pripadnika njihove vojske u Srbiji; a hrvatska ambasada u Beogradu se oglasila da nema nikakvih saznanja o njegovom hapšenju. Najveće javno oduševljenje Fehirovim hapšenjem iskazao je upravo B. Glavaš preko društvenih mreža: “Želim mu dug boravak u srpskom zatvoru jer tamo i pripada. Čak štaviše, poslao sam mejl srpskom tužilaštvu za ratne zločine da im se stavljam na raspolaganje, uz jemstva neometanog povratka u Hrvatsku, i dostavio sam im brojnu dokumentaciju o krivnji Krunoslava Fehira”.
Dolazimo i do treće nepoznanice: Može li Srbija da sudi Glavašu i drugim članovima njegove jedinice za ista (ne)dela za koja im je suđeno pred hrvatskim sudom?
U Srbiji su u vezi s tim mišljenja trenutno podeljena. Pretresno veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu i prvoj i u ponovljenoj nepravosnažnoj presudi u predmetu “Rakitje” primenilo je pravilo ne bis in idem (odbilo je deo optužbe protiv optuženog hrvatskog vojnika Branka Tunića za ubistvo ratnog zarobljenika pripadnika JNA Marka Utržana, koji je presudom hrvatskog suda pravosnažno oslobođen za to delo). Naprotiv, zastupnici optužbe i punomoćnik oštećenih, beogradski advokat Dušan Bratić, smatraju da to pravilo ne važi u tom konkretnom slučaju i pozivaju se na „Opšti komentar“ odredbe člana 14. stav 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima (“Niko ne može biti gonjen ili kažnjen zbog krivičnog dela u vezi kojeg je već bio oslobođen krivice ili osuđen pravnosnažnom presudom prema zakonu i krivičnom postupku svake zemlje“) Komiteta za ljudska prava UN od 23. avgusta 2007: “Štaviše, ne garantuje ne bis in idem u pogledu nacionalnih jurisdikcija dve ili više država. Ovo shvatanje, međutim, ne bi trebalo da podriva napore država da spreče ponovno suđenje za isto krivično delo putem međunarodnih konvencija“. A pošto Hrvatska nije ratifikovala ni Evropsku konvenciju o međunarodnom važenju krivičnih presuda iz 1970, nema nikakve zapreke da se Tuniću, a to, po analogiji, znači i Glavašu, sudi i pred srpskim sudovima za ista krivična dela za koja im je suđeno i pred hrvatskim sudovima (kazna koju su dobili pred hrvatskim sudom uručunala bi im se u izrečenu kaznu pred srpskim sudom).
O ovom pravilu uskoro će se morati izjasniti i Apelacioni sud u Beogradu u predmetu “Rakitje”. Ako se prihvati ovo drugo mišljenje, evo šanse da se i pred srpskim sudom sudi pravim organitatorima za “organizovanje i podsticanje vršenja genocida i drigih ratnih zločina” u Osijeku i šire tokom rata devedesetih, a to je, i prema hrvatskoj presudi, Branimir Glavaš, a ne Krunoslav Fehir.
“Politika”, 24.06.2025, štampano izdanje
