Пише: Саво Штрбац
Пре тридесет и једну годину, војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“, довршено је географско и физичко чишћење Срба из Крајине. Оно што је тада започето тенковима и артиљеријом, данас се, у трећој деценији 21. века, наставља много суптилнијим, али једнако бруталним средствима – правосудним прогоном и полицијском репресијом. Међутим, бојиште се преселило. Оно више није на динарским и велебитским врховима, нити на путевима Кордуна, Баније и Славоније. Ново поприште су друштвене мреже – Фејсбук, Инстаграм, Тикток – а оружје којим хрватска држава удара на прогнане Србе су лајкови, дељења, завичајне песме и историјске фотографије.
Последњих година сведоци смо једног новог, крајње забрињавајућег феномена који је попримио размере организованог државног лова на људе. Реч је о масовном хапшењу и експресном осуђивању Срба који долазе да обиђу своја имања, гробове предака или да једноставно проведу лето у родном крају. Кривица? Садржај који су некада, често и годинама уназад, објавили на својим личним интернет профилима.
Законски параван за ову нову чистку пронађен је у донедавно маргиналном пропису – Закону о прекршајима против јавног реда и мира Републике Хрватске. Посебно је апострофиран члан 5. овог закона, који прописује да ће се онај ко на јавном месту извођењем или репродуковањем песама и композиција, као и ношењем или истицањем симбола, слика и цртежа ремети јавни ред и мир, казнити за прекршај. Оно што забрињава сваког правника и човека од струке јесте чињеница да су измене овог закона из 2023. године драстично пооштриле казне. Некадашње симболичне новчане казне замењене су баснословним износима од 700 до чак 4.000 евра, или казном затвора до 30 дана.
Међутим, кључ ове правосудне фарсе лежи у томе како хрватска полиција и прекршајни судови тумаче виртуелни простор. За њих је приватни Фејсбук профил – јавно место. Свака фотографија са завичајног збора, сваки видео-снимак у коме се пева о Динари, Тромеђи или Крајини, третира се као тешко ремећење јавног реда и мира и вређање националних осећања грађана Хрватске. Посебан правни апсурд огледа се у тумачењу застарелости прекршајног гоњења. Према хрватском прекршајном закону, време застаре је четири године. Али, да би заобишли ово ограничење, тамошњи органи гоњења интернет објаве квалификују као „трајне прекршаје“. По њиховој логици, прекршај није почињен оног дана када је слика постављена на интернет (на пример, 2018. или 2020. године), већ прекршајно стање траје непрекидно све док објава не буде уклоњена или откривена. Тиме је застара практично суспендована, а сваки Србин који је икада ишта емотивно или завичајно објавио постаје трајна мета.
Како то изгледа у пракси, најбоље говоре судбине људи чија су имена уписана у црне књиге хрватског правосуђа. Николина Бачкоња Филиповић је у јулу ове године у Шибенику осуђена на 15 дана затвора због фотографије седмогодишњег сина са шајкачом, бадњаком и три уздигнута прста. Позната уметница Светлана Спајић, чувар српског традиционалног певања, у августу је у Задру правоснажно кажњена због извођења песме „Ој Крајино, моја мила мати“. Светлана, за разлику од осталих, није родом Крајишкиња, али је као велики и искрени пријатељ крајишког народа поделила њихову судбину под оштрицом хрватског правосуђа.
Србољуб Попратњак је 2022. године осуђен на 15 дана затвора. У 2023. години Марко Колунџић, Петар Вучковић, Рајко Лалић i Милена Борјан осуђени су на по 15 дана затвора, с тим што је Колунџићу изречена казна условљена на годину дана, док је Давор Олујић кажњен са 1.000 евра. У 2024. години Немања Берић, Шпиро Рашковић и Мирко Ћорић осуђени су на по 15 дана затвора, а Бојан Ђурица и Милован Веселиновић на по 2.000 евра. У лето исте године задарски прекршајни суд осудио је и двојицу чланова певачке групе „Јандрино јато“, Боривоја Дамјанића и Дамира Дамјанића, такође на новчане казне. У лето 2025. исти суд осудио је чланове певачке групе „Ацо и Немања“ на условне затворске казне. Тој листи осуђених недостаје Младен Лошић, кога је шибенски прекршајни суд 2017. осудио на 16 дана затвора (том предмету сам на овим страницама посветио текст под називом „Фејсбук тероризам“, објављен 14. септембра 2017). И док сам писао овај текст појавила се вест да је српски инфлуенцер Марко Миладиновић, који живи у Бечу, завршио у сплитском затвору, након што је у јавности показао а затим и објавио на друштвеним мрежама тетоваже четничких вођа из Другог свјетског рата Драже Михаиловића и Момчила Ђујића.
Случај београдског адвоката Немање Берића открио је све размере овог специјалног рата против Крајишника. Хрватска полиција је против њега формирала озбиљан досије са чак 30 различитих фотографија и видео-записа објављених на Фејсбуку. Међу доказима су се нашли снимци завичајних песама Баје Малог Книнџе, али и други садржаји са обележјима бивше РСК које је полиција стрпљиво сакупљала како би креирала оптужницу за деликте мишљења (и овом случају сам посветио текст на овим страницама: „Робијање у Хрватској због Баје Малог Книнџе“, објављен 20. августа 2025).
Матрица је увек иста. Гранична полиција Хрватске поседује интегрисани систем у који су унети подаци о оперативном интересу. Када крајишки Србин преда пасош на прелазу, систем сигнализира потрагу. Лице се моментално издваја, одузимају му се телефон и лична документа, уручује се Оптужни предлог и под пратњом се води пред дежурног прекршајног судију на простору гдје буде затечен. Ови поступци су скраћени, хитни и спроводе се по принципу „кадија те тужи, кадија ти суди“. Окривљенима се често сугерише да признају кривицу како би „прошли боље“, а епилог је готово увек исти – експресни одлазак у затвор, или плаћање енормних новчаних казни које просечан човек не може да приушти.
Поставља се суштинско питање: Шта је стварни циљ ове кампање? Одговор је кристално јасан – застрашивање и превенција било каквог повратка или одржавања везе са родним крајем. Република Хрватска, данас чланица Европске уније која се декларативно залаже за људска права и слободе, на овај начин шаље недвосмислену поруку прогнаним Србима и њиховим потомцима: „Не долазите. Нисте пожељни. Пратимо вас.“ Она поручује да право на завичај, завичајну песму, сећање и идентитет за Србе не постоји. Ако се усудите да покажете љубав према свом пореклу, чека вас хрватски затвор.
Оно што посебно боли јесте чињеница да се криминализују најобичнија културна обележја, традиција и породичне фотографије. Шајкача, кокарда, тробојка, помињање Крајине или историјских личности из српске историје проглашавају се за „величање непостојеће територијалне творевине“ или „величање четништва“, док у исто време у Хрватској сведочимо отвореном ревизионизму, несметаном марширању са усташким симболима и слоганима „За дом спремни“, као и скрнављењу споменика српским жртвама широм бивше РСК. Двоструки аршини су постали званична државна политика.
Ми у „Веритасу“ нећемо ћутати. Наставићемо да документујемо сваки појединачни случај, да алармирамо међународну јавност и да пружамо правну и моралну подршку нашим сународницима. Али ово није проблем само „Веритаса“ или неколико удружења. Ово је питање националног достојанства и заштите наших грађана у расејању.
Због тога, моја дужност као правника и као Крајишника јесте да још једном упутим апел и упозорење свим нашим људима који намеравају да путују у Хрватску. Прегледајте своје профиле на друштвеним мрежама. Закључајте их, обришите све оно што би злонамерни појединци или полицијски алгоритми могли да искористе против вас. Не остављајте им простор за виртуелне замке, јер последице на хрватским границама и у тамошњим судницама нису виртуелне – оне су заиста стварне. Борба за правду се наставља, али у тој борби морамо бити мудри, опрезни и јединствени.
Политика, 01.09.2026, штампано издање
