Пише: Саво Штрбац
У архиви Документационо-информативног центра „Веритас“ налази се једна наизглед штура, административна порука Међународног комитета Црвеног крста из септембра 1996. У њој се породица нестале Јованке Ратковић званично обавештава да је потрага завршена, јер је према подацима хрватске полиције „тражена особа починила самоубиство вешањем“. Кратко, бирократски, хладно и привидно коначно. Случај је за систем архивиран.
Међутим, када се отворе оригиналне, деценијама скриване странице увиђајне и медицинске документације из ратног августа 1992, иза те званичне констатације почињу да израњају велике нелогичности на логична питања. Ова питања већ тридесет и четири године муче Јованкину породицу, а у мени су се поново покренула након недавног, дугог и потресног разговора са њеном сестром Јелом. Јела је ауторка писма које је покренуло нову истрагу, жена која одбија да прихвати наметнуту лаж и која, заједно са сестром Милком и својом децом Нином и Радољубом, тражи само једно – истину и кости своје прерано из живота отргнуте сестре.
Да бисмо разумели дубину ове трагедије, морамо се одмаћи од суве форензике и погледати ко је била породица Ратковић. Реч је о угледној, патријархалној и изузетно образованој српској породици из села Пакрани код Дарувара. Сва деца покојног Ђуре и мајке Саре била су факултетски образована. Сестра Милка (дефектолог) је још пре рата радила у Сарајеву и управо је она, крајем 1991. и почетком 1992, у време првог великог егзодуса Срба из Западне Славоније, примила породицу под свој кров. Честити и везани за свој завичај, Ратковићи се током 1992. постепено враћају у Западну Славонију, у онај део који је ушао у састав Републике Српске Крајине. У Окучанима су живели све до злочиначке операције „Бљесак“ у мају 1995, када су поново кренули у избеглички егзодус.
Међу њима је био и њихов брат Стево Ратковић (филозоф и проф. компаративне књижевности) којег памтим из ратних дана као изузетно скромног, тихог и образованог човека. У периоду од 1994. до 1995, у Влади Милана Бабића, у којој сам био секретар, Стево је обављао дужност министра просвете. Достојанствено је носио терет државне функције у најтежим временима, али је приватно носио и неизмерну тугу. До своје преране смрти 2014. неуморно је трагао за несталом сестром Јованком. Нажалост, у то време нисмо имали у рукама документацију коју данас поседујемо, па је сахрањен не дочекавши одговоре које данас, захваљујући његовим сестрама и нећацима, коначно почињемо да одмотавамо.
У вихору рата, у августу 1992, Јованка Ратковић је одлучила да из Загреба, где је радила као инжењер текстила у фабрици спортске робе “ДП Предраг Херуц”, оде у Пакране да обиђе породичну кућу. Са тог пута се никада није вратила. Њено беживотно тело пронађено је 10. августа 1992. на подручју Новске, у шуми званој „Водоплава“, у пустом пределу између места Пиљенице и Банова Јаруга. Мајка Сара је из Окучана, где је живела са сином Стевом и ћерком Јелом (проф. руског и југословенске књижевности), током 1993. у организацији УНПРОФОР-а посетила своје имање у Пакранима. Затекла је све попаљено, порушено и опљачкано. Једино је преко пута била цела кућа комшије Петра, у којој се налазила хрватска полиција. У суседном селу Бијела посетила је гробове супруга Ђуре, који је умро 1979. и ћерке Ане, која је страдала 1972. у саобраћајној несрећи у Загребу у седамнаестој години живота као ученица медицинске школе. Сара ни тада није знала шта јој је са ћерком Јованком.
Прва и највећа логичка препрека у званичној верзији јесте географија. Шума у којој је нађено Јованконо тело удаљена је скоро четрдесет километара од њене куће у Пакранима. Здрав разум и елементарна логика постављају питање: зашто би млада жена од 32 године, која према сведочењу сестре Јеле никада није имала суицидне идеје нити је показивала знаке депресије, пешачила маратонску дистанцу кроз ратом захваћену територију? Како је уопште могла да прође кроз бројне војне и полицијске пунктове на том потезу а да не буде примећена, легитимисана или приведена? Одговор је јасан – Јованка није пешачила. Она је имала код себе лична документа из којих су убице виделе ко је она заправо, због чега су је и пресреле, отеле и одвезле на то стратиште у дубини хрватске територије. Након монструозног чина, убице су намерно однеле њена документа са собом, како би и на тај начин прикриле злочин и отежале идентификацију.
Да су сумње породице утемељене, доказује и сам почетак полицијског извештаја Полицијске станице Новска. У њему дословно стоји признање оперативца са терена да је случај вешања био крајње дискутабилан и да се у први мах није могло утврдити да ли се ради о самоубиству или је девојка обешена од стране непознатог извршиоца. Чак је и дежурни истражни судија Окружног суда у Сиску, Иван Никшић, у записнику са увиђаја фиксирао сумњу и наложио хитну обдукцију јер околности на лицу места нису указивале на класичан суицид.
Записник о увиђају и каснији обдукциони налаз доктора Дражена Јанковића претварају се у хронику физичке нелогичности. Форензика нас учи да детаљи говоре истину, а овде детаљи вриште. У записнику се наводи да је тело нађено у полувисећем положају, са ногама и доњим делом тела на земљи, док је грана младог стабла леске, о коју је била везана најлонска марама, била савијена према каналу. Како се то одрасла особа висине 175 центиметара сама обеси о еластичну, савитљиву леску, тако да јој колена и стопала остану чврсто на земљи? То пркоси законима физике и биомеханике.
Налаз са обдукције открива још поразније детаље. На Јованкиним потколеницама и левој руци пронађене су округле огуљотине, а на левом бедру и седалном делу уочени су масивни хематоми и крвни подливи ширине до десет центиметара. Откуд на телу девојке, која је наводно мирно отишла у шуму да се обеси, такве повреде нанесене тупим механичким оруђем непосредно пре смрти, ако пре тога није било интензивне физичке борбе и мучења?
На све то, појављује се један детаљ који читавој трагедији даје дозу мистериозности и дубоке људске патње. У записнику о увиђају се наводи да се поред њених ногу, на земљи, налазио хигијенски уложак са видљивим траговима крви, а обдукција је потврдила да је Јованка имала менструални циклус. Размислимо логички: која би жена, у тренуцима када планира да одузме себи живот, усред пусте шуме скидала и уредно полагала хигијенски уложак поред својих ногу на земљу? Овај детаљ, упарен са масивним подливима на бедрима и глутеалној регији, упућује на логичан закључак – несрећна девојка је пре вешања била жртва бруталног физичког и сексуалног насиља. Убица или више њих су је злостављали, а затим монтирали сцену самоубиства како би прикрили трагове ратног злочина.
И поред свих ових доказа, систем је одлучио да случај експресно затвори као самоубиство. Било је најлакше написати да је једна млада Српкиња сама себи пресудила. Тиме је избегнута обавеза вођења истраге о ратном злочину над цивилима на територији под контролом хрватских снага.
Данас, тридесет и четири године касније, Јованка Ратковић и даље страда од институционалног заборава, али њена породица, уз подршку „Веритаса“, не одустаје. Тело је након обдукције сахрањено под ознаком НН лица, највероватније на гробљу у Сиску или Новској, а потом у неком од таласа ексхумација пребачено међу девет стотина неидентификованих тела која данас чаме у хладном систему загребачке Шалате. Треба нагласити да узорци крви њених живих сестара нису довољни за такозвану колатералну идентификацију.
Једини преостали, научни пут јесте да Комисија за нестала лица Владе Србије организује ексхумацију њихове мајке Саре, која почива на сеоском гробљу у Глибовцу код Смедеревске Паланке. Узимањем коштаног узорка мајке изоловао би се неспорни профил митохондријалне ДНК. Са тим необоривим доказом у рукама, и са прецизним антрополошким параметрима из обдукције – као што је њена висина од 175 центиметара и специфични златни привесци са фигуром слона и детелине са четири листа које је носила око врата – натераћемо другу страну да отвори прашњаве списе и препозна Јованкино тело на Шалати.
Дугојемо то Јованки, али и њеној мајци Сари и брату Стеви, који су са овом тугом отишли у гроб. Јованкина смрт није била самоубиство – то је била насилна тишина која предуго траје и коју коначно морамо прекинути.
Политика, 15.09.2026, штампано издање
