Пише: Саво Штрбац
Недавни одлазак Биљане Плавшић, бивше председнице Републике Српске, у 96. години живота у Београду, и њена сахрана у Бањалуци уз државне почасти, означили су коначни, биолошки свршетак једне епохе. Отишла је последња крупна фигура из генерације политичких лидера који су водили три сукобљена народа деведесетих година прошлог века на простору бивше Босне и Херцеговине, па и шире. Њена смрт неминовно намеће потребу за аналитичким и историјским поређењем њене судбине са судбинама њених ратних пандана и архинепријатеља – Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића.
Између ово троје председника постоје дубоке, готово митске сразмере у томе како су водили своје народе, како су се суочили са међународном правдом и, наизглед парадоксално, како су испраћени на онај свет. Док су хрватски и бошњачки лидер унутар својих заједница зацементирани као неприкосновени „очеви нација”, позиција Биљане Плавшић у српском друштву остала је много сложенија, поларизована између ратног ореола, унутрашњих политичких сукоба и тешког хашког компромиса.
Као правник и човек који се деценијама бави документовањем ратних злочина и тражењем несталих, не могу а да ово тројство не посматрам кроз призму Хашког трибунала. Ту се крије прва и кључна разлика. Биологија је претекла хашку правду у случајевима Туђмана и Изетбеговића. Фрањо Туђман је преминуо у децембру 1999. године, а Алија Изетбеговић у октобру 2003. године. Обојица су отишли као слободни људи на функцијама моћи и са максималним државним почастима.
Тек након њихове смрти, Тужилаштво у Хагу је званично отворило карте. За Изетбеговића је званично потврђено да је био под истрагом као осумњичени, али је његов досије заувек затворен без подизања оптужнице. За Туђмана је Карла дел Понте отворено признала да би оптужница била подигнута да то смрт није претекла. Касније, кроз правоснажне пресуде другима – попут шесторке босанских Хрвата – Хаг је Туђмана ипак постхумно дефинисао као шефа удруженог злочиначког подухвата. Ипак, за своје сународнике, они су остали „непобеђени” државници.
Биљана Плавшић је дочекала другачију судбину. Хашку чашу испила је до дна. Након добровољне предаје 2001. године, она улази у историју као једина жена која је пред овим судом признала кривицу за злочине против човечности. То признање из 2002. године постало је вечна тачка спотицања у српском народу. Једни су сматрали да је тим чином спасла Републику Српску оптужбе за геноцид и себи скратила казну, док су други у томе видели тежак морални компромис који је бацио сенку на праведну борбу за опстанак. Након одслужене две трећине од једанаест година казне у шведском затвору, вратила се у Београд, где је живела повучено и у дубокој илегали.
Моји лични сусрети са Биљаном Плавшић на упечатљив начин осликавају ту њену унутрашњу трансформацију – од моћне ратне фигуре до усамљене жене која тражи мир.
Званично сам је упознао 7. априла 1996. године. Тога дана допутовао сам из Београда у Мркоњић Град како бих присуствовао завршетку есхумације српских жртава страдалих у октобру 1995. године у хрватској операцији „Јужни потез”. Амбијент је био језив, готово апокалиптичан. На локацији пуној прекопане, блатњаве земље затекао сам чувеног патолога др Зорана Станковића са ВМА, којег сам одраније познавао. Он ме је упознао са својом екипом и присутним функционерима, међу којима је била и тадашња председница Републике Српске, Биљана Плавшић.
Др Станковић нас је провео кроз то стратиште, пуно рупа и блата, тихо нам говорећи да је са те локације већ есхумиран 181 посмртни остатак. Показао нам је и осамдесетак тела поређаних поред ископане земље, која су још увек чекала мучну процедуру идентификације.
Са те преболне локације преселили смо се у један локални ресторан, где нам је домаћин, председник општине Мркоњић Град, послужио ручак. Тај оброк, међутим, није имао ништа од државног протокола. Изгледао је, мирисао и деловао управо онако како у мојој родној Далмацији називамо даћу – као подушје. Причало се мало, тешко и тихо. Највише је говорио др Станковић, износећи горке медицинске чињенице о ранама и узроцима смрти страдалих. Посматрао сам тада Биљану Плавшић. Она по изгледу и понашању у том тренутку није деловала као прека и поносна политичарка са Пала. Изгледала је као права, истинска уцвиљена мајка на подушју сопственог сина. Та слика народне трагедије преточене у једну жену остала ми је трајно урезана у сећање.
Други пут сам је срео много година касније, након што се вратила са одслужења затворске казне. Било је то у Цркви Светог Марка у Београду, на помену српским жртвама страдалим у хрватској акцији „Масленица”. Био је хладан јануар, а малобројни присутни верници били су дубоко зашушкани у своје зимске капуте. У тој невеликој групи једва сам је препознао. Стајала је повучено, више позади, остављајући утисак особе која по сваку цену жели да остане непримећена и изван домашаја јавности.
Када су се наши погледи срели, препознала ме је. Пришла је и тихо, готово шапатом, захвалила ми на мом дугогодишњем раду у „Веритасу“, на тражењу несталих и упорној борби за истину о страдању нашег народа. Након тога, виђао сам је још неколико пута на парастосима српским жртвама у Цркви Светог Марка. Сваки пут је стајала у сенци великих црквених стубова, далеко од камера и политике. Између нас је постојало прећутно разумевање; била ми је неизмерно захвална на дискрецији коју сам јој пружао, не желећи да од њених тихих молитава правим медијске сензације.
Ови сусрети ме наводе на размишљање о трећој паралели – сахранама ове три историјске личности. Све три сахране имале су институционални карактер, заставе преко ковчега и почасне плотуне. Али ту престаје свака сличност.
Фрањо Туђман је 1999. године испраћен у монументалну гробницу на загребачком Мирогоју, пред више од стотину хиљада Хрвата, као отац нације, упкрос тихом бојкоту западних дипломата. Алија Изетбеговић је 2003. године, по сопственој жељи, сахрањен на војничком шехидском гробљу Ковачи у Сарајеву, праћен реком од преко сто хиљада Бошњака, чиме је себе симболички заувек изједначио са обичним борцима Армије БиХ. Обојица су сахрањени на врхунцу општенационалног мита.
Сахрана Биљане Плавшић у Бањалуци у октобру ове године одиграла се у потпуно другачијем тоналитету. То није био скуп стотина хиљада људи, већ миран и достојанствен испраћај уз око хиљаду присутних. Њена сахрана није била секуларни споменик државне славе нити војничко шехидско гробље, већ укоп на бањалучком гробљу Свети Пантелија – на регионалном нивоу једног ентитета. Ипак, присуство највишег државног врха Републике Српске показало је да српски народ, упркос свим њеним каснијим политичким лутањима, расколу са Палама 1997. године и тешком хашком компромису, њену ратну улогу вреднује као улогу једног од утемељитеља РС.
Док су Туђман и Изетбеговић своје историјске кругове затворили оклопљени митовима и почастима на главним трговима својих престоница, Биљана Плавшић је свој круг затворила дугим затворским и црквеним тиховањем. Можда је баш у тој тишини београдске цркве и бањалучког гробља садржана сва трагедија, усамљеност и суочавање са прошлошћу једне епохе која је коначно за нама.
Политика, 20.10.2026, штампано издање
