Пише: Саво Штрбац
Првостепена пресуда коју су Специјализована већа Косова у Хагу изрекла вођама такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) – Хашиму Тачију, Јакупу Краснићију, Кадрију Весељију и Реџепу Сељимију – изазвала је у Приштини готово идентичан емотивни и политички потрес какав је Хрватска доживела пре деценију и по, тачније 15. априла 2011. године, када је Претресно веће Хашког трибунала осудило Анту Готовину и Младена Маркача. Као неко ко деценијама прати рад међународних кривичних инстанци и прикупља документацију о страдању српског народа, не могу а да не уочим дубоке, готово пресликане законитости у понашању друштава која су своје националне митове изградила на наративу о сопственој безгрешности и статусу апсолутне жртве.
Када су судије у Хагу изрекле казне од 25 година затвора за Тачија и Краснићија, 18 за Весељија и 13 за Сељимија, на Косову је завладао мук, који је убрзо прерастао у јавни бес, уличне протесте и оштре осуде политичког врха. Премијер Аљбин Курти пожурио је да пресуду прогласи „ударом на албански народ”, баш као што је некадашња хрватска премијерка Јадранка Косор првостепену осуду хрватских генерала назвала „историјски нетачном и неприхватљивом”. Заједнички именитељ обе реакције јесте потпуно одбијање суочавања с чињеницама. Ни у Загребу тада, ни у Приштини данас, јавност не жели да чује о конкретним људима, о притвореницима, о мучењима у логору Злаш или фабрици метала у Кукешу, о убиствима Срба, Рома и политичких неистомишљеника. За њих, суђење појединцима представља напад на целину њихове „борбе за ослобођење”.
Међутим, иза ове емотивне кулисе крије се много дубља, перфиднија правна игра. Чињеница да је првостепено веће ослободило четворицу вођа ОВК оптужбе за злочине против човечности – уз образложење да тужилаштво није доказало широк и систематски напад на цивилно становништво – оставља Приштини управо онај „правни излаз” који је Хрватска тражила од самог почетка. Овом квалификацијом, суд је заправо покушао да сачува мит о ОВК као организацији, сводећи масовна страдања на изоловане инциденте локалних команданата које Главни штаб, наводно, није могао да контролише у ратном хаосу. На тој тези ће се, без сумње, заснивати комплетна стратегија одбране у жалбеном поступку.
А ту долазимо до најзанимљивије коинциденције ове хашке хронике. Главни адвокат одбране Хашима Тачија јесте Лука Мишетић, амерички адвокат хрватског порекла. Реч је о човеку који се у јавности кити ореолом спаситеља Анте Готовине и који сада покушава да примени исту мустру и у одбрани вође ОВК.
У јавности се Мишетићу често придаје превелики, готово митски значај у конструисању те ослобађајуће пресуде из новембра 2012. Истина је много трезвенија и опаснија: Мишетић се тада заправо окитио „туђим перјем”, иза којег су стајали глобални моћници и највиши војно-политички кругови Запада. Одлуци Мероновог већа пресудно је допринело агресивно укључивање у жалбени поступак моћне лобистичке групе америчких, канадских и британских правника и високих официра у својству „пријатеља суда” (amicus curiae). Ова моћна клика се отворено успротивила концепту противправног гранатирања насељених места и Оријевом правилу “200 метара”, не због љубави према Готовини, већ из чисте геополитичке панике да би таква пресуда у будућности могла да веже руке генералима НАТО-а у њиховим војним кампањама широм света.
Теодор Мерон је, уз формално одбијање захтева за признање статуса “пријатеља суда”, са задовољством је прихватио сугестије те лобистичке групе, спровевши невиђени притисак унутар самог већа. Да би издејствовао потпуно ослобађање кроз тесно прегласавање од 3:2, Мерон је буквално у задњи час сломио и натерао већ тешко оболелог турског судију Мехмета Гинеја да гласа супротно сопственом уверењу и дотадашњој судијској пракси. Била је то чиста политичка одлука умотана у правну обланду. Данас остаје само вапај и нада да се у случају Хашима Тачија пред Апелационим већем неће појавити неко ново, слично лобистичко друштво са Запада које би из виших геополитичких интереса поново редефинисало појам ратног злочина.
Неформално војно и политичко савезништво Хрвата и Албанаца са Косова има дубоке корене. Хиљаде албанских добровољаца у рату деведесетих учествовало је у Хрватској војсци, од којих су неки, попут Рахима Адемија или Агима Чекуа, постали високи официри. Чеку је своја војна искуства из Хрватске, укључујући тактику примењену у операцији „Олуја”, касније директно пренео на Косово, поставши начелник Главног штаба ОВК. Данас, када Хрватска као чланица НАТО-а појачава свој контингент у оквиру КФОР-а и отворено лобира за Косово у међународним институцијама, јасно је да је реч о континуитету политике која српски фактор на Балкану посматра као трајну претњу. Зато и не чуди што се исти адвокатски круг који је формално покривао „чистоћу Домовинског рата” сада бори за „чистоћу борбе ОВК”.
Ипак, постоји једна суштинска процесна разлика између Хашког трибунала (МКТЈ) и овог новог Специјализованог суда, коју српска јавност мора добро да разуме. Хашки трибунал је био међународни суд Уједињених нација, постављен изнад националних законодавстава. О жалбама је тамо одлучивало петочлано веће. Специјализована већа Косова су, насупрот томе, хибридни, домаћи суд Косова, само измештен у Хаг ради заштите сведока. У овом суду, формула је увек иста – по тројица међународних судија седе и у првом степену, и у Апелационом, и у Врховном, па чак и у Уставном већу.
Ова институционална разлика унела је још једну револуционарну новину коју Хашки трибунал никада није имао, а која се тиче оног најважнијег – правде за жртве. Хашки трибунал, на срамно инсистирање својих твораца, уопште се није бавио репарацијама и новчаним одштетама. Оштећене је упућивао на локалне судове држава у региону, што је за жртве пред домаћим правосуђем значило нову трауму и губитак анонимности заштићених сведока, а често и унапред изгубљене парнице пред пристрасним судовима. Поучен тим лошим искуством, Специјализовани суд за Косово има законску обавезу да уз изрицање затворске казне донесе и Налог за репарације.
Кроз досадашњу праксу у предметима Салиха Мустафе и Пјетера Шаље, судови су већ одредили појединачне одштете жртвама које се крећу од 2.000 па све до 100.000 евра. Како су бивши команданти ОВК званично сиромашни и немају средстава на својим рачунима, Специјализовани суд је извршио снажан притисак на Владу у Приштини. Испуњен је парадокс: држава која из буџета издваја милионе за одбрану Тачија и осталих, сада је приморана да преко свог Програма за компензацију обезбеди исплату средстава за жртве тих истих оптуженика. У предмету „Тачи и други” пред Специјализованим већима Косова у Хагу још увек није донесен коначан Налог за репарације, али је званично покренут поступак за накнаду штете жртвама. Иначе, статус жртве-учесника у овом предмету добило је 153 лица, колико их и полаже легитимно право на одштету.
Међутим, над овим системом репарација виси велики мач жалбеног поступка. Према слову закона, кривична осуђујућа пресуда је апсолутни предуслов за исплату штете. Уколико лобистички кругови у другом степену успеју да понове хашки маневар и потпуно ослободе Тачија, Налог за репарације аутоматски постаје мртво слово на папиру, а процеси компензације се обустављају. Жртве би у том сценарију остале без икакве сатисфакције, осуђене на нову неправду.
Зато првостепена пресуда вођама ОВК не сме бити повод за прерану еуфорију у српској јавности. Она је тек „прва четвртина” у дугој правној бици. Међународно право нам је већ једном, у случају Анте Готовине, показало колико лако политички интереси великих сила могу да сруше првостепену правду и претворе је у тријумф некажњивости. Спрега која повезује Загреб и Приштину, преточена у заједничке војне корене деведесетих и заједничке адвокатске параване данас, јасан је сигнал да ка коначном исходу ове пресуде предстоји немилосрдна борба. Наша обавеза, као хроничара и заштитника културе сећања, јесте да пажљиво пратимо сваки корак тог процеса и не дозволимо да се хашка историја бешчашћа понови и на Косову.
Политика, 22.09.2026, штампано издање
