Пише: Саво Штрбац
Миле П., избеглица из Хрватске, недавно је на адресу у Србији, у којој живи од августа 1995. добио решење о спровођењу истраге, коју је против њега, брата му и комшије отворило Жупанијско државно одветништво у Загребу још 21. децембра 2022. А кад је прочитао да му се на терет ставља кривично дело ратног злочина – силовање братићеве жене – шокирао се.
И до сада сам знао да хрватско правосуђе олако процесуира припаднике српске националности за ратне злочине, укључујући и оне почињене силовањем, с тим да су ови потоњи били права реткост све док Хрватска 2015. није донела Закон о правима жртава сексуалног насиља за време оружане агресије на Републику Хрватску у Домовинском рату, којим су и формално дефинисан статус и бенефити жртава (здравствена, психолошка, правна и остала подршка), укључујући и финансијске (једнократна накнада у и износ од 13.272 до 19.908 евра и месечна доживотна накнада у износи од око 322 евра).
О формалним захтевима за признавање статуса и остваривање права жртава сексуалног насиља одлучује Министарство хрватских бранитеља кроз првостепени управни поступак, у којем кључну улогу има комисија која доноси стручно мишљење о томе да ли је подносилац захтева заиста жртва сексуалног насиља и процењује тежину последица.
За остваривање статуса жртве, подносилац захтева прилаже било који доказ (медицинска документација, правосудни документи, војни и полицијски извори, искази сведока, документација удружења), који потврђује почињени чин, укључујући и личну изјаву подносиоца захтева пре изласка пред комисију, при чему закон не условљава постојање раније судске пресуде. Уколико су исказ жртве, медицинско стање и историјски контекст међусобно усклађени и уверљиви, комисија доноси позитивно мишљење.
Према општем правном поретку и Закону о кривичном поступку, сваки државни орган дужан је да пријави кривично дело за које се гони по службеној дужности, што ратни злочин сексуалног насиља свакако јесте. А пошто ратни злочиа никада не застарева, тужилаштво може и мора покренути истрагу без обзира на то колико је времена прошло. Од ступања на снагу Закона из 2015. Министарство хрватских бранитеља примило је око 300 званичних захтева за стицање статуса жртве ратног сексуалног насиља (што је, по неким проценама, тек око 15 процената стварних жртава), од чега је позитивно решено отприлике две трећине пријава.
Према званичним извештајима Државног одветништва РХ, кривични поступци су покренути за злочине почињене над укупно 36 жртава сексуалног насиља, а до сада је званично правоснажно осуђено 15 познатих починилаца. Треба ли уопште наглашавати да је највећи број поступака вођен против припадника бивше ЈНА, ТО и СВК? У последњих пола године, поред поменуте истраге, по истом моделу, подигнуте се и две оптужнице против двојице припадника СВК.
Модел ћу приказати кроз случај Милета П. и др.:
Оштећена Љиљана Д. у изјави коју је дала полицији у Сиску 7. децембра 2021. наводи: родом је из Лукавца Посавског, по националности је Хрватица, удала се 1986. за Србина Милета Д. из Горње К., где су живели и где им се 1988. родио син Далибор; у августу 1991. с дететом одлази код својих у Лукавац, одакле се, због мужевљевих претњи, 1992. враћа код њега са дететом; муж ју је стално надзирао и малтретирао, а ноћу као српски војник одлазио на положај, због чега је врата куће морала стално да држи отворена.
У августу 1993, ноћу , док јој је муж био на положају, у њихову кућу је, пијан и са пушком у руци, дошао је мужевљев братић Јово П. Наредо јој да се скине и силоваоје у истој соби, где јој се налазило и дете. То је рекла мужу, а он јој је одговорио да ће рећи Јови да је више не сме дирати. То се поновило и неколио дана касније када је код ње, такоће ноћу, у спаваћу собу дошао њихов познаник Стево. С., иначе претпостављени старешина њеном мужу, и рекао јој да се скине, јер ће јој у противном убити брата хрватског војника, који је дошао на српску страну у извиђање, па се и њему и подала.
У мају 1995. хтела је да посети мајку, која је живела са друге стране реке Саве под хрватском контролом, па је њен муж Милету П., такође његовом братићу, који је био главни за издавање дозвола за излазак из Крајине, поднео захтев за њу ради посете мајци. Неколико дана касније, Миле је навратио код ње дању, у цивилу и без оружја, у време кад јој је муж такође био на положају, и рекао јој ако му се не пода да неће добити дозволу, па се и њему подала. Испричала је мужу и да су је силовали и Стево и Миле, али јој он ништа није рекао, по чему је закључила да је он знао да именовани долазе код ње, али да им се није смео супроставити јер су га уцењивали због њене националности.
У августу 1995. с мужем и сином избегла је у Србију, одакле се 1998. вратила код мајке у Лукавац, а 2013. и званично се развела од мужа. Због свега што јој се издешавало психички је оболела, од чега се од 1994. лечи у Петрињи.
Мајка Марица К. и сестра Антонела Б, у информативном разговору код полиције сагласно наводе да им је Љиљана петнаестак година по завршетку рата први пут испричала да је силована у току рата од поменуте тројице. Син оштећене Далибор наводи да је од баке Марице, између 2006 и 2008. телефоном сазнао да му је мајка силована на начин на који је то она описала. Њему мајка о томе није ништа причала, а отац му је рекао да о томе ниша не зна и да пусти то сада. Све троје су потврдили да је оштећена психички болесна особа, да се двадесетак година лечи код психијатра и да је у неколико наврата била на стационарном лечењу у психијатријским болницама, те да син Далибор води судски поступак пред судом у Сиску ради добијања старатељства над мајком, пошто јој је пре десетак година одузета пословна способност.
Жртвин брат Драго К. каже да никад није чуо сестру да прича да је силована на окупираном подручју. А њен муж Миле Д. пориче да би имао било каква сазнања о силовањима његове бивше супруге, а да се то десило и да је за то знао да би сигурно то и пријавио тадашњој полицији. Иако му је жена психички болесна, да су сви мјештани Горње К, укључујући и осумњичене, према њој били коректни.
Остали сведоци, који су живели у РСК, о наводном силовању немају никаквих сазнања, осим што потврђују да су за време рата осумњичени живели у Горњој К. и да су били ангажовани у крајишкој војсци, те да је Миле П. школовани полицајац, који је те послове радио и пре рата и у току њега.
Хрватски органи гоњења пре отварања истраге нису се ни потрудили да прибаве исказе осумњичених, већ су закључили да “прикупљена информативна обавештења пружају основану сумњу да су починили инкриминисана дела”.
Основана сумња је знатно виши степен сумње утемељен на конкретним доказима, што је законски минимум за покретање званичне истраге.
А шта имамо у конкретном случају?
Душевно болесна особа, којој је пре десетак година одузета и пословна способност, након петнаестак година по завршетку рата, иако се код мајке вратила много раније, први пут мајци и сестри прича да је била силована од рођака и комшија њеног мужа, с којим се у међувремену и развела, што бака телефоном преноси и жртвином сину, који се бори да добије старатељство над мајком, док о наводним силовањима појма немају ну жртвин тадашњи муж, у чијој кући су се дешавала наводна силовања у више наврата, ни њен брат, због којег се подала једном силоватељу?!
Не морате бити правник, довољно је употребити здраву логику и доћи до закључка да је цела прича исконструисана након доношења оног закона о правима жртава сексуалног насиља, и то у најужем кругу око наводне жртве: њене мајке, сестре и сина, како би иста остварила све оне поменуте законске бенефите, што би, ако успе, решило највећи проблем и жртве и њених најближих. И то је људски потпуно разумљиво.
Али није разумљива, а ни правно утемељена, оцена надлежног тужижиоца да су изјаве пред полицијом наводне жртве и неног најужег круга рођака, датих у горе описаној ситуацији, достатни докази за отварање истраге. Штета која је нанесена невиним људима је немерљива. Из искуства знам да и њих и њихове породице, посебно брачне другове, децу и унуке, много више погађају оптужбе за силовање него за било која друга кривична дела из групе ратних злочина.
Текст сам и написао како бих преко њега послао поруку хрватским органима гоњења да се приликом отварања истрага за ову врст кривичних дела дословно придржавају дефиниције основане сумње, јер у противном, као у наведеном случају, праве огромну штету осумњиченом и великом кругу њихових сродника, пријатеља и сународника. А то не може вечно трајати и остати некажњено.
Политика, 26.05.2026, штампано издање
