Piše: Savo Štrbac
Mile P., izbeglica iz Hrvatske, nedavno je na adresu u Srbiji, u kojoj živi od avgusta 1995. dobio rešenje o sprovođenju istrage, koju je protiv njega, brata mu i komšije otvorilo Županijsko državno odvetništvo u Zagrebu još 21. decembra 2022. A kad je pročitao da mu se na teret stavlja krivično delo ratnog zločina – silovanje bratićeve žene – šokirao se.
I do sada sam znao da hrvatsko pravosuđe olako procesuira pripadnike srpske nacionalnosti za ratne zločine, uključujući i one počinjene silovanjem, s tim da su ovi potonji bili prava retkost sve dok Hrvatska 2015. nije donela Zakon o pravima žrtava seksualnog nasilja za vreme oružane agresije na Republiku Hrvatsku u Domovinskom ratu, kojim su i formalno definisan status i benefiti žrtava (zdravstvena, psihološka, pravna i ostala podrška), uključujući i finansijske (jednokratna naknada u i iznos od 13.272 do 19.908 evra i mesečna doživotna naknada u iznosi od oko 322 evra).
O formalnim zahtevima za priznavanje statusa i ostvarivanje prava žrtava seksualnog nasilja odlučuje Ministarstvo hrvatskih branitelja kroz prvostepeni upravni postupak, u kojem ključnu ulogu ima komisija koja donosi stručno mišljenje o tome da li je podnosilac zahteva zaista žrtva seksualnog nasilja i procenjuje težinu posledica.
Za ostvarivanje statusa žrtve, podnosilac zahteva prilaže bilo koji dokaz (medicinska dokumentacija, pravosudni dokumenti, vojni i policijski izvori, iskazi svedoka, dokumentacija udruženja), koji potvrđuje počinjeni čin, uključujući i ličnu izjavu podnosioca zahteva pre izlaska pred komisiju, pri čemu zakon ne uslovljava postojanje ranije sudske presude. Ukoliko su iskaz žrtve, medicinsko stanje i istorijski kontekst međusobno usklađeni i uverljivi, komisija donosi pozitivno mišljenje.
Prema opštem pravnom poretku i Zakonu o krivičnom postupku, svaki državni organ dužan je da prijavi krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, što ratni zločin seksualnog nasilja svakako jeste. A pošto ratni zločia nikada ne zastareva, tužilaštvo može i mora pokrenuti istragu bez obzira na to koliko je vremena prošlo. Od stupanja na snagu Zakona iz 2015. Ministarstvo hrvatskih branitelja primilo je oko 300 zvaničnih zahteva za sticanje statusa žrtve ratnog seksualnog nasilja (što je, po nekim procenama, tek oko 15 procenata stvarnih žrtava), od čega je pozitivno rešeno otprilike dve trećine prijava.
Prema zvaničnim izveštajima Državnog odvetništva RH, krivični postupci su pokrenuti za zločine počinjene nad ukupno 36 žrtava seksualnog nasilja, a do sada je zvanično pravosnažno osuđeno 15 poznatih počinilaca. Treba li uopšte naglašavati da je najveći broj postupaka vođen protiv pripadnika bivše JNA, TO i SVK? U poslednjih pola godine, pored pomenute istrage, po istom modelu, podignute se i dve optužnice protiv dvojice pripadnika SVK.
Model ću prikazati kroz slučaj Mileta P. i dr.:
Oštećena Ljiljana D. u izjavi koju je dala policiji u Sisku 7. decembra 2021. navodi: rodom je iz Lukavca Posavskog, po nacionalnosti je Hrvatica, udala se 1986. za Srbina Mileta D. iz Gornje K., gde su živeli i gde im se 1988. rodio sin Dalibor; u avgustu 1991. s detetom odlazi kod svojih u Lukavac, odakle se, zbog muževljevih pretnji, 1992. vraća kod njega sa detetom; muž ju je stalno nadzirao i maltretirao, a noću kao srpski vojnik odlazio na položaj, zbog čega je vrata kuće morala stalno da drži otvorena.
U avgustu 1993, noću , dok joj je muž bio na položaju, u njihovu kuću je, pijan i sa puškom u ruci, došao je muževljev bratić Jovo P. Naredo joj da se skine i silovaoje u istoj sobi, gde joj se nalazilo i dete. To je rekla mužu, a on joj je odgovorio da će reći Jovi da je više ne sme dirati. To se ponovilo i nekolio dana kasnije kada je kod nje, takoće noću, u spavaću sobu došao njihov poznanik Stevo. S., inače pretpostavljeni starešina njenom mužu, i rekao joj da se skine, jer će joj u protivnom ubiti brata hrvatskog vojnika, koji je došao na srpsku stranu u izviđanje, pa se i njemu i podala.
U maju 1995. htela je da poseti majku, koja je živela sa druge strane reke Save pod hrvatskom kontrolom, pa je njen muž Miletu P., takođe njegovom bratiću, koji je bio glavni za izdavanje dozvola za izlazak iz Krajine, podneo zahtev za nju radi posete majci. Nekoliko dana kasnije, Mile je navratio kod nje danju, u civilu i bez oružja, u vreme kad joj je muž takođe bio na položaju, i rekao joj ako mu se ne poda da neće dobiti dozvolu, pa se i njemu podala. Ispričala je mužu i da su je silovali i Stevo i Mile, ali joj on ništa nije rekao, po čemu je zaključila da je on znao da imenovani dolaze kod nje, ali da im se nije smeo suprostaviti jer su ga ucenjivali zbog njene nacionalnosti.
U avgustu 1995. s mužem i sinom izbegla je u Srbiju, odakle se 1998. vratila kod majke u Lukavac, a 2013. i zvanično se razvela od muža. Zbog svega što joj se izdešavalo psihički je obolela, od čega se od 1994. leči u Petrinji.
Majka Marica K. i sestra Antonela B, u informativnom razgovoru kod policije saglasno navode da im je Ljiljana petnaestak godina po završetku rata prvi put ispričala da je silovana u toku rata od pomenute trojice. Sin oštećene Dalibor navodi da je od bake Marice, između 2006 i 2008. telefonom saznao da mu je majka silovana na način na koji je to ona opisala. Njemu majka o tome nije ništa pričala, a otac mu je rekao da o tome niša ne zna i da pusti to sada. Sve troje su potvrdili da je oštećena psihički bolesna osoba, da se dvadesetak godina leči kod psihijatra i da je u nekoliko navrata bila na stacionarnom lečenju u psihijatrijskim bolnicama, te da sin Dalibor vodi sudski postupak pred sudom u Sisku radi dobijanja starateljstva nad majkom, pošto joj je pre desetak godina oduzeta poslovna sposobnost.
Žrtvin brat Drago K. kaže da nikad nije čuo sestru da priča da je silovana na okupiranom području. A njen muž Mile D. poriče da bi imao bilo kakva saznanja o silovanjima njegove bivše supruge, a da se to desilo i da je za to znao da bi sigurno to i prijavio tadašnjoj policiji. Iako mu je žena psihički bolesna, da su svi mještani Gornje K, uključujući i osumnjičene, prema njoj bili korektni.
Ostali svedoci, koji su živeli u RSK, o navodnom silovanju nemaju nikakvih saznanja, osim što potvrđuju da su za vreme rata osumnjičeni živeli u Gornjoj K. i da su bili angažovani u krajiškoj vojsci, te da je Mile P. školovani policajac, koji je te poslove radio i pre rata i u toku njega.
Hrvatski organi gonjenja pre otvaranja istrage nisu se ni potrudili da pribave iskaze osumnjičenih, već su zaključili da “prikupljena informativna obaveštenja pružaju osnovanu sumnju da su počinili inkriminisana dela”.
Osnovana sumnja je znatno viši stepen sumnje utemeljen na konkretnim dokazima, što je zakonski minimum za pokretanje zvanične istrage.
A šta imamo u konkretnom slučaju?
Duševno bolesna osoba, kojoj je pre desetak godina oduzeta i poslovna sposobnost, nakon petnaestak godina po završetku rata, iako se kod majke vratila mnogo ranije, prvi put majci i sestri priča da je bila silovana od rođaka i komšija njenog muža, s kojim se u međuvremenu i razvela, što baka telefonom prenosi i žrtvinom sinu, koji se bori da dobije starateljstvo nad majkom, dok o navodnim silovanjima pojma nemaju nu žrtvin tadašnji muž, u čijoj kući su se dešavala navodna silovanja u više navrata, ni njen brat, zbog kojeg se podala jednom silovatelju?!
Ne morate biti pravnik, dovoljno je upotrebiti zdravu logiku i doći do zaključka da je cela priča iskonstruisana nakon donošenja onog zakona o pravima žrtava seksualnog nasilja, i to u najužem krugu oko navodne žrtve: njene majke, sestre i sina, kako bi ista ostvarila sve one pomenute zakonske benefite, što bi, ako uspe, rešilo najveći problem i žrtve i njenih najbližih. I to je ljudski potpuno razumljivo.
Ali nije razumljiva, a ni pravno utemeljena, ocena nadležnog tužižioca da su izjave pred policijom navodne žrtve i nenog najužeg kruga rođaka, datih u gore opisanoj situaciji, dostatni dokazi za otvaranje istrage. Šteta koja je nanesena nevinim ljudima je nemerljiva. Iz iskustva znam da i njih i njihove porodice, posebno bračne drugove, decu i unuke, mnogo više pogađaju optužbe za silovanje nego za bilo koja druga krivična dela iz grupe ratnih zločina.
Tekst sam i napisao kako bih preko njega poslao poruku hrvatskim organima gonjenja da se prilikom otvaranja istraga za ovu vrst krivičnih dela doslovno pridržavaju definicije osnovane sumnje, jer u protivnom, kao u navedenom slučaju, prave ogromnu štetu osumnjičenom i velikom krugu njihovih srodnika, prijatelja i sunarodnika. A to ne može večno trajati i ostati
