Пише: Саво Штрбац
Најновија одлука Уставног суда Републике Хрватске (број У-IIIБи-2741/2020. од 19. маја 2026. године), којом је усвојена тужба браће Слободана и Милана Берића из Београда, званично је и под печатом највише судске инстанце у Загребу потврдила оно што Документационо-информативни центар „Веритас” тврди већ више од три деценије: Хрватска свесно, намерно и системски опструише и води „неучинковиту” истрагу о бруталном убиству седморо старијих српских цивила у селу Уздоље код Книна, почињеном 6. августа 1995. године.
Ова одлука није само правни шамар званичном Загребу, већ и крунски доказ о постојању „заштићених касти” унутар хрватског друштва. Анализом самог образложења судске одлуке, пред нама се склапа мозаик застрашујућег државног саучесништва у прикривању злочина, у чијем се средишту налазе имена једне од највећих естрадно-политичких икона хрватске деснице и његове породице.
Хајде да оголимо чињенице које су хрватска полиција и тужилаштво деценијама покушавали да прикрију.
Сарадници „Веритаса” први су лоцирали и детаљно саслушали преживеле сведокиње, Босу Шаре и Миру Берић. Обе су, на нашу молбу, касније сведочиле пред хашким, српским и хрватским правосудним органима, понављајући увек исту, језиву причу.
Захваљујући њиховим исказима, сам тренутак егзекуције под уздољским храстом реконструисан је до најситнијих детаља. Мештане су пресрела тројица наоружаних војника у маскирним униформама. Један од њих, описан као плави младић из Унешића, одвео је Босу Берић (Мирину сестру) преко пута до оближње фабрике „Книн гипс”. Тамо је била смештена војна јединица којој је очигледно припадала и тројка која је заробила Уздољане. Други војник, „Загрепчанин”, након што је Миру сместио у црни комби за Книн, и сам је прешао преко пута до фабрике где се пекла јагњетина.
Под храстом је остала група од осам старијих цивила и онај најагресивнији војник – дуге црне косе, крвавих очију и у црној мајици са усташким обележјем „За дом спремни”.
Док су престрављени старци седели сакупљени на земљи, дугокоси убица им је, по сведочењу Босе Шаре, хладнокрвно и без трунке људскости добацио реченицу која сведочи о несхватљивом монструму: „Дошло је време, нема се шта више чекати, охладиће ми се јагњетина!” Одмах након тих речи, у њих је сасуо цео шаржер из аутоматског оружја. Боса Шаре је такође упуцана, али је, за разлику од њеног мужа Крстана, који ју је у самртном хропцу саветовао да бежи у шуму, успела да преживи.
Друга сведокиња, Мира Берић, у свим својим исказима, укључујући и онај из 2011. године дат хрватском правосуђу, наводи да јој је онај трећи војник (који се представљао као Загрепчанин) експлицитно рекао да је тај крволочни убица под храстом – рођени брат познатог певача Марка Перковића Томпсона.
Хрватском правосуђу (ЖДО Шибеник, касније Сплит) требало би пуних десет година од тог Мириног сведочења да подигне слушалицу и обави најобичнији информативни разговор са Томпсоновим братом, Драженом Перковићем (2021. и 2022. године)! Он је, очекивано, негирао да је уопште био у Уздољу.
Међутим, званични војни документи Министарства одбране РХ, цитирани у овој уставној одлуци, откривају огроман пропуст. И брат Дражен, али и лично певач Марко Перковић Томпсон, у време акције „Олуја” (од 4. до 31. августа 1995. године) били су наоружани и мобилисани у истој јединици – ВП 1108 Дрниш (142. домобранска пуковнија)! Та пуковнија је оперисала управо на потезу Дрниш–Книн, где се налази и село Уздоље, настањено искључиво српским живљем.
И ту долазимо до врхунца полицијске безобзирности и безобразности: полиција тражи ратни пут за обојицу браће, али информативни разговор обавља само са Драженом. Самог Марка Перковића Томпсона нико никада није позвао у станицу! Нико га није питао где је био 6. августа 1995. године и ко су људи из његове пуковније који су сејали смрт позивајући се на његово име. Зашто? Зато што је Томпсон у Хрватској „света крава” у чију се зону одговорности не сме дирати, чак и када трагови крви воде директно до њега или његових најближих.
Али пре неколико дана, у разговору који сам поново водио са сведокињом Миром Берић, на површину је испливао детаљ који до сада никада нигде није забележен. Мира ми је испричала да је, док је боравила у кампу УН-а у Книну у августу 1995. године, у хрватским новинама видела најаву Туђмановог доласка на книнску тврђаву, где је писало да наступа и Томпсон. Поред текста је била певачева фотографија.
Мира, која Томпсона никада раније у животу није видела, остала је скамењена. Човек са фотографије у новинама невероватно је личио на оног војника под храстом. Подсетимо, „Загрепчанин” (који је заправо причао на локалној икавици) експлицитно јој је рекао да је то рођени брат познатог певача Марка Перковића Томпсона који пева усташке песме. То је исти онај војник који је, по сведочењу Босе Шаре, хладнокрвно („да му се не охлади јагњетина”) убио седам невиних мештана Уздоља.
Када сам јој предочио да Томпсонов брат Дражен има алиби у истрази, Мира ми је мирно и одсечно рекла: „Један од њих двојице је био под храстом у Уздољу и побио моје рођаке и комшије”.
Ако овоме додамо и сведочење мештана Уздоља да је годинама након рата на место злочина, под онај исти храст, кришом и у пратњи возача долазила старија жена да пали свеће и оставља цвеће – народни шапат да је то била Томпсонова мајка, која је у тишини покушавала да окаје страшне грехе једног од својих синова, добија дубоку, језиву логику. Иако Уставни суд у одлуци тврди да је то била мајка осумњиченог Ивице Ујаковића (који је доказао да је у инкриминисано време био на словеначкој граници), локална свест непогрешиво препознаје ко је и зашто под уздољским храстом прао нечисту савест.
Постоји још један крунски доказ који сплитско тужилаштво свесно игнорише. Миру Берић је из села у камп УН-а у црном комбију превезао „часник” (официр) 7. гардијске бригаде „Пуме”, који се представио као Срећко. Он је био сведок који се на њену молбу вратио на стратиште и са њом угледао страшан призор – тела побијених стараца и полуживог Крстана Шаре како се из гомиле лешева придиже на колена. Сутрадан ју је поново возио у Уздоље по документа, свесно заобилазећи стратиште под храстом.
„Веритас” поседује видео-снимак из августа 1995. године на капији кампа УН-а, где се виде Мира и тај хрватски часник у пријатељском разговору пред полазак у село. Снимак је јавно доступан на Јутјубу, аутор је сплитски новинар Дражен Траваш, а наслов гласи: „Книн, камп УН-а, игре службених преводилаца”.
Јавно постављам питање надлежним тужилаштвима у Шибенику и Сплиту: Да ли сте за 31 годину икада прегледали овај снимак? Да ли сте преко овог видео-записа идентификовали часника „Срећка” из 7. бригаде, који вам на тацни може дати називе јединица (а можда и имена неких војника) које су се тог дана кретале Уздољем?
Одлука Уставног суда из маја 2026. године налаже хрватским органима кривичног гоњења да наставе истрагу. Али та истрага више не може бити фарса против „НН лица”. Слагалица је склопљена. Имате сведоке који препознају лик са фотографије, имате видео-снимак кључног официра на Јутјубу, имате сведочење о рањеном Крстану и реченицу о „хладној јагњетини”, имате тачне војне руте 142. пуковније и 7. бригаде…
Правни зид застаре који је штитио државу од исплате одштете породици Берић (и другим породицама убијених) напукао је. Ако ДОРХ и даље буде фингирао истрагу и избегавао да пређе „црвену линију” звану Марко Перковић Томпсон, породице жртава ће кроз нове парнице, наоружане овом уставном одлуком, оголити систем „до коске”.
Време није појело истину о Уздољу. Она тек сада, након три деценије, почиње да сија пуним, оптужујућим сјајем.
Политика, 30.06.2026, штампано издање
