У организацији атентата на бившег поглавника Независне Државе Хрватске 1957. године учествовало је неколико људи. Милева Гаћеша Пићан била је једна од њих. О томе је говорила 2020. године, у ексклузивној исповести за РТС. Умрла је у Буенос Ајресу у 97. години. Она је била последњи живи сведок онога што се догодило у Аргентини 1957. године.
Милева Гаћеша Пићан, последња жива особа која је учествовала у организацији атентата на Анте Павелића 1957. у Аргентини, преминула је у 97. години у Буенос Ајресу.
У покушај убиства бившег поглавника Независне Државе Хрватске било је укључено неколико људи. Милева Гаћеша Пићан о свему је говорила 30. јануара 2020. године, у ексклузивној исповести за емисију Око магазин ”Благоје Јововић и Анте Павелић, било једном у Аргентини”.
Испричала је да су у организацију атентата били укључени њен брат Милан Гаћеша, њен муж, свештеник Радојица Поповић и она. Павелића су до куће где је живео, у градићу Ломас дел Паломар, надомак Бунеос Ајреса, пратили Мило Кривокапић и Благоје Јововић, који је и пуцао на Павелића.
Све се одиграло у улици која данас носи назив Санчез, у једном тренутку се са Анте Павелићем Јововић у тој улици нашао Благоје Јововић сам. Ранио га је 10. априла 1957, на 16. годишњицу оснивања НДХ.
Прво питање упућено Милеви Гаћеши Пићан 2020. било је, наравно, зашто су одлучили да га убију, а она је одговорила овако: “Од великога бола и мржње према њему, због тога што се он шета слободно, са својом усташком гардом, а нашим мученицима ни данас се не зна где су гробови.”
Милева Гаћеша рођена је 1925. године у селу Штикада код Грачаца у Лики. Њеног оцеа Петра Гаћешу усташе су одвеле 1941. године.
“Када су усташе ушле у село, наредили су да женске особе остану у кући, а мушкарце су извели напоље, међу њима је био и мој отац. Све мушкарце су ставили у један ред и водили их до усташке касарне. Тамо су били, свирала је музика да се не чује њихов плач и врисак, тамо су ми тукли оца. После кад су стигли Италијани, наредили су да се пусте, мој отац вратио се кући, четири дана након тога је умро”, испричала је Милева.
Бег Павелића “пацовским каналима”
Након рата она ће се заједно са групом Срба исељеника наћи у Аргентини. Наравно, у тој земљи много ће бити бројнија усташка емиграција која је такозваним пацовским каналима стигла у Аргентину. Кретање Анте Павелића данас је углавном познато, о томе су писали и хрватски историчари, пре свих Богдан Кризман.
Анте Павелић из Загреба је побегао пред сам улазак партизана, 6. маја 1945. Још у августу 1944. у конзулату НДХ у Грацу добија аусвајс под именом Антон Сердар. Са њим ће 1945. прећи у америчку или британску окупациону зону у Аустрији. Ту ће га пронаћи свештеник близак усташкој власти Крунослав Драгановић, секретар Братства светог Јеронима у Риму. Са јаким везама у Ватикану код самог папе Пија 12, и као хрватски представник у Црвеном крсту, успео је да Павелићу добави исправе Црвеног крста. С кривотвореним перуанским документима под именом Педро Гонер, Анте Павелић, прерушен у католичког свештеника, у мају 1946. стиже у Ватикан.
У јануару 1947. Павелић је био у Сан Јерониму, у фебруару у самостану Сан Сабина, на левој обали Тибра. Амерички официри добијају налог да га ухапсе. Међутим, стиже им друго наређење писано руком. На њему је писало “hands off”, односно не дирати га. Пре неколико година ЦИА је објавила документ у којем се наводи да је Ватикан све време штитио Павелића од хапшења.
Мада многи данас верују да је има много више од једног савезника. Било како било, у јесен 1947. одлази у Ђенову. А у новембру 1948. као мађарски држављанин из Рима Пал Арањос бродом “Сестриере” отпловио је за Аргентину. Негде у то време, у Аргентину стиже и цела група Срба.
Павелић је живео у новом насељу Вртни град у градићу Ломас дел Паломар, 30 километара од Буенос Ајреса. Сваке године оглашавао се поводом годишњице НДХ-а, али наводно увек из Уругваја или са друге непознате локације.
Међутим, сви су већ претпостављали да је Павелић у Аргентини. “Ми смо сазнали преко рођака мог мужа који је био комесар у Мар дел Плати. Кад је кренуо у Буенос Ајрес, видело се да су документи на неког другог, а да је пред њим био неко други, тако смо сазнали да је у Аргентини”, сведочила је Милева.
Овако је, причала је, изгледала сама организација атентата.
“Била су два пиштоља, један је дао мој муж, а да ли је други послао прота или донео Благоје то се не сећам. Била су два пиштоља, пуцали смо у једну саксију да видимо да ли ваљају, оба су била добра. Који је од та два пиштоља Благоје Јововић употребио, то не могу да вам кажем.”
Милева Гаћеша Пићан: Прича да је атентат оргaнизовала УДБА апсолутна лаж
Дуго је постојало уверење да је атентат на Павелића извршила југословенска УДБА, међутим, Милева Гаћеша Пићан каже да је то апсолутна лаж. “Ми смо се мучили, организовали, више пута нисмо имали да платимо аутобус, али некако смо се снашли, па смо га пратили од Буенос Ајреса до провинције где је живео.”
Организатори су Павелића пратили из кафане у Буенос Ајресу где се виђао са припадницима усташке емиграције, за њим су ишли градским превозом, аутобусом и возом, и пратили га до места где је живео.
Шта се тачно десило тог 10. априла 1957. године знали су само Благоје Јововић и Анте Павелић, јер су њих двојица остали сами. Касније је вероватно ту причу осталима испричао сам Благоје Јововић.
“По причању проте Радојице, Мило Кривокапић и Благоје Јововић пратили су га до провинције, до његовог стана, прва стража је био Благоје, друга стража је био Мило, ако случајно Благоје промаши”, причала је Милева.
Након што су чули пуцњаву, брзо су се на месту атентата нашли припадници обезбеђења Павелића. „Ту је почела пуцњава од стране страже усташа, Благоје и Мило су побегли, и тако се завршила та акција”, испричала је Милева.
Кад се чуло за пуцњаву, поново је актуелизована југословенска потерница за Павелићем, Београд је тражио изручење, али је 18. априла Павелић напустио своју вилу у насељу где је рањен. Неколико месеци се крио по Буенос Ајресу, да би крајем јула успео да пређе границу и уђе у Чиле. Одатле је у децембру 1957. одлетео у Франкову Шпанију. Павелић је умро у Шпанији 28. децембра 1959. године. Две метка су му била у телу, а како због старости и болести није могао да буде оперисан, верује се да је умро због рана добијених у Буенос Ајресу.
Од кад је отишла из Лике, Милева Гаћеша Пићан живела је у Аргентини. Умрла је у 97. години. Она је била последњи живи сведок онога што се у Буенос Ајресу дегодило 1957. године.
Povezani tekstovi
