Preživeli smo “Oluju” 11 dana na traktoru, tri godine bili podstanari na Avali i u Velikom Mokrom Lugu, radili najteže poslove da bismo se radovali rođendanu svakog od šestoro unuka i devetoro praunučića, odzvanjalo je u glasu Milke (83) i Branka (81) Bursaća, verovatno najponosnijih supružnika u Srbiji, čija najuža porodica broji čak 19 članova.
Simpatični baka i deka žive već 18 godina u Busijama, u predgrađu Beograda, sa 5.000 svojih sapatnika. Mnoge od njih su upoznali pre tačno 21 godinu u nepreglednoj koloni Srba na izlazu iz Knina, pred naletom granata.
- Tog jutra krenuli smo sa našeg imanja u selu Plavno tačno u 8.45 sati, pošto smo preko radija čuli savete da se starčad i deca sklone na nekoliko dana do Srba. Seli smo na traktor Milka, snaja, tri unuka i ja, dok je sin bio u vojsci. Čim smo izašli na put, odmah se zapucalo. A kad smo došli uveče u Srbiju nigde nije bilo živog čoveka, samo su krave šetale na ulici – i dalje se seća svakog detalja Branko.
Nastavili su put Srbije, a ono malo ušteđevine što su poneli potrošili su na hranu i naftu.
- Na selu smo ostavili po dva kombajna i automobila, traktor, štale, svinjac, vinograd, mlin i pčelinjak. U Šapcu nam se pokvario traktor pa je dolazio rođak iz Stare Pazove po nas automobilom. Kad smo stigli u Beograd, moja sestra nas je smestila u vikendicu na Trešnji iza Avale. Nas sedmoro je tu živelo osam meseci dok nisu sin i snaja počeli da iznajmljuju stan u Velikom Mokrom Lugu – priča Milka.
Kako bi preživeli, tada šezdesetogodišnji Branko nadničio je na građevini i u šumama.
- Kopao sam drvo sa sve korenom za 10 maraka. Dovoljno da baba i ja živimo 20 dana. Zidao sam kuću jednoj pevačici za 40 maraka dnevno pa sam uspeo da zaradim za godinu dana čak 7.000 maraka. Potom sam prodao traktor na kojem smo izbegli iz Knina da bi da bismo zajedno sa sinom, snajom i unucima kupili plac u Busiju i počeli da gradimo malu baraku – ističe Branko i dodaje da je ćerka sa zetom i decom i tada živela kao i danas na Fruškoj gori.
S vremenom su uspeli da prošire kuću pa čak i da naprave dve.
- Sećam se kada smo došli, ovde na placu je bilo toliko blata da su žene gubile cipele sa štiklom. Ipak, kako sam po struci građevinac, gradio sam zajedno sa sinom ciglu po ciglu da bismo danas živeli u odvojenim kućama u dvorištu. U međuvremenu sam se izborio za penziju pa imam jedva 200 evra mesečno – priča Branko i dodaje da se zajedno sa Milkom nada da će doživeti rođenje još troje praunučića.
Oteli nam stan u Kninu
- Imao sam u Kninu stan i kada sam 2002. godine jedini put otišao tamo, neki opštinski službenik mi je samo rekao da sam izgubio pravo na njega. Kuća u Plavnu nije izgorela, ali sve je pokradeno i porazbijano. Sve što sam tamo imao nestalo je. Čak i stari Hrvati iz Knina tamo više ne žive – kaže Branko.
Povezani tekstovi
