D.I.C. Veritas

e-Veritas, 03.08.2022, Саопштење поводом годишњице страдања Срба у агресији хрватске војске на РСК у августу 1995. године („Операција Олуја“)

Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД-а и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (А БиХ), извршиле су агресију на Српску аутономну област Крајина (с. Далмацију, Лику, Кордун и Банију),  у саставу тадашње Републике Српска Крајина (РСК).

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори “Југ” и “Сјевер”, и да су представници РСК дан прије у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу сукоба.

Против крајишких Срба (око 230.000 житеља са око 30.000 војника) ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а. Ако се томе додају снаге А БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а омјер војника био је најмање 7:1 у корист агресора.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вјери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтјели или могли са својих вјековних имања, али и оне у избјегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске (РС).

На евиденцији Веритаса налазе се имена 1.881 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од чега 1.233  (66 %) цивила, од којих су око три четвртине били старији од 60 година. Међу жртвама се налази 555  (30%) женa, од којих су око четири петине биле старије од 60 година, што представља један од “црних” рекорда грађанског рата деведесетих прошлог вијека на просторима претходне Југославије.

Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 1.227 лица, док се на евиденцији несталих води још 654  (35 %) лица, од чега 494  (76%) цивила, међу којима 251  (51%) женe.

Око 1.500 припадника СВК преживјело је заробљавање, од којих су многи суђени и осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичних дјела ратног злочина. Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтјели или нису могли напустити огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

Ова агресија, под кодним називом “Олуја”, спровођена је, као уосталом и оне које су јој претходиле (“Миљевачки плато”, “Масленица”, “Медачки џеп” и “Бљесак”), по тактици “спржене земље”, што је половином новембра 1995. године досегло размјере потпуног затирања српске заједнице у Крајини.

Иако је било очигледно да је хрватска власт предузела ову агресију због оптирања територије без српске већине која је на њему живјела, Савјет безбједности УН-а, осим “снажне осуде хрватске војне офанзиве великих размјера” (Р 1009/95), није донио, ни овога пута, било какве казнене мјере против агресора.

Четврт вијека касније, амерички амбасадор у Хрватској из времена “Олује”, Питер Галбрајт,  објелоданио је да је он лично прије састанка у Женеви Хрватима  дао “зелено свјетло” за напад на САО Крајину због процјене да се Срби из РС и РСК спремају да нападну заштићену енклаву “Бихаћки џеп”, па су тако, бирајући између двије зоне под заштитом УН-а, Американци, као “мање зло”, жртвовали Србе у Крајини зарад муслимана у Бихаћу.

Од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена “Олује”, хрватски судови су правоснажно осудили двије особе.  Први је етнички Албанац (случај “Прукљан и Мандићи”), а други етнички Србин (случај “Кијани”).

И суд БиХ судио је и осудио једног припадника 5. МК А БиХ (Шефика Алића) за ратни злочин над четворицом припадника СВК, које је по заробљавању на Сувој међи на територију тадашње РСК, уз његову сагласност, убио муџахедин из састава исте јединице.

Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Београду – Одељење за ратне злочине 3. јуна о.г. године потврдило је оптужницу Тужилаштва за ратне злочине због гранатирања избјегличке колоне крајишких Срба 7. и 8. августа 1995, на Петровачкој и Приједорској цести, подигнуте против четворице високих хрватских официра због извршења  кривичног дјела ратног злочина против цивилног становништва у саизвршилаштву.

За злочине  над Србима у “Олуји” судило се и тројици хрватских генерала пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију (МКСЈ). Претресно вијеће је једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, и осудило их на дугогодишње казне затвора, али је Жалбено вијеће, тјесном већином, са три према два, поништило првостепену пресуду и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе.

Међународни суд правде (МСП) је кроз образложење своје пресуде из фебруара 2015. године операцију “Олуја” квалификовао као акцију етничког чишћења – Хрвати су хтјели српску територију без Срба очекујући да они сами оду, а не да их “униште у цјелости или дјелимично”. А да би их натјерали да напусте своја вјековна огњишта, гранатирали су њихове градове и избјегличке колоне, убијали и физички и психички злостављали заостале цивиле и војнике и спријечавали им повратак, али ни то све скупа, по оцјени суда, није досегло ниво геноцида (недостаје “геноцидна намјера”).

И умјесто да Хрватска послије поменутих судских поступака одустане од слављења “акције етничког чишћења и масовних злочина” као двоструког државног празника (“Дан побједе и домовинске захвалности” и “Дан хрватских бранитеља”), славље се из године у годину претвара у величање усташтва и изливе мржње према Србима.

Том и таквом слављу 2020. године, на срамоту свих проганих Крајишника и већине Срба који су остали или се вратили у РХ, придружили су се и представници остатка Срба  у Хрватској окупљених у Самосталној демократској српској странци (СДСС) као коалициони партнери странке на власти  Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), под чијом влашћу је и изведена акција “Олуја”.

Обећања о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника приликом уласка Хрватске у ЕУ прије девет година, претворила су се у своју супротност – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија.

На све то, међународна заједница, укључујући НАТО и ЕУ, чија је Хрватска у међувремну постала чланица, ћути као што је ћутала и прије 27 година.

 

У Београду и Бањалуци, 3. августа, 2022. године

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

 Саво Штрбац

Povezani tekstovi

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.